Za dom spremni, za budale nespremni

I odlučim, neplanirano, da napravim jedan prigodni eksperiment. Lep dan za umiranje, kažem u sebi, nakašljem se…

– Izvinte, je l’ imate hrvatski dres, veličina XXL? – upitam sa začelja reda.

Nastane, jelte, ko što je i logično u savremenom srpskom svetu, takozvani muk i takozvana neverica među skupinom „Argentinaca“ sa tek probanim Mesijevim dresovima.

Posle početnog muka cela radnja se, od prvog u redu do pretposlednjeg, okrene i pogleda u mene, poslednjeg u redu, svi sa izrazom lica kao ono kada je na žurku Kju kluks klana zalutao Barak

Obama i rekao im: „Pomaže Bog!“

Onda moj drug Joca prekine tu jezivu tišinu prigodnim povikom: „Gde si Dražo!“, što je okupljenima vratilo osmeh na lice, jerbo, ko što je i logično, ne može neko ko se zove Draža, makar od mila, da nosi hrvatski dres.

I svi prisutni skapiraju foru. Ha, ha, tražio da kupi hrvatski dres usred Beograda, kakav dobar performans koji bi sigurno završio tragično da nije bio spontani pokušaj male šale jednog osvedočenog Srbina sa osvedočenim nadimkom Draža.

„Ustaša iz Danasa!“ ili „Draža, a ustaša!“ – već sam zamislio naslove u Informeru, Alou i Srpskom telegrafu, da sam kojim slučajem tog dana izistinski kupio hrvatski dres, navukao ga i nonšalantno otišao da šetam po gradu, kao ponosni navijač prvih komšija. I možda preživeo.

Joca naravno nema hrvatske dresove, jer, nećete verovati – nema potražnje, to vam je kao da otvorite vegetarijanski restoran za bezalkoholnim pivom na Saboru trubača u Guči. Srpska navijačka klijentela ne kupuje hrvatske dresove, jašta, jer postoji to uverenje iz slobodarskog Informera koje je prihvatilo bar 80 odsto nacije – da su svi Hrvati ustaše. I tu je tačka.

Svi oni ljudi u Mesijevim dresovima navijali su za Argentinu, procenim posle slušajući njihova ćaskanja dok sam sedeo kod Joce u radnji, samo zato što je izbacila Hrvate sa Svetskog prvenstva i osvetila Jasenovac, Jadovno, Bljesak, Oluju i sve ostalo što je trebalo osvetiti, a mi nismo mogli, pa su to umesto nas uradili tradicionalna srpska braća Argentinci. Sa kojima, doduše, mi nemamo nekih dodirnih tačaka, bar ne koliko ih imaju Hrvati.

Joca i ja razradimo zanimljiv fenomen – od 45 ministara u Vladi Nezavisne Države Hrvatske njih 17, sa sve Antom Pavelićem, našlo je posle Drugog svetskog rata skrovište – u Argentini.

Od Eugena Dide Kvaternika, direktora za javni red i sigurnost i šefa Ustaške nadzorne službe, do Dinka Šakića, zapovednika Stare Gradiške i Jasenovca i zloglasnog komandanta logora Jadovno Ivana Devčića Pivca.

Skoro 5.000 ustaša plus njihove familije skrasili su se u Argentini ali to, naravno, nije znao Mesi, pa nije Mesi ni kriv što su ustaše svoj raj našle u Argentini, kao što nijedan Hrvat nije kriv što su ustaše ubijale Srbe, naravno, osim ako i sam nije bio ustaša ili se danas diči tom sramnom tvorevinom zvanom NDH. Samo, kome ti u ovom našem svetu da objašnjavaš.

Naravno, uvek se nađe primerak iz familije Neka Budala, ovog puta su Neke Budale, i to VIP budale, bila dva fudbalera hrvatske reprezentacije, Lovren i Brozović, koji su medalju sa Mundijala proslavljali uz Tompsona, ustašoidnog mandrila sa porculanskim zubima, bez sluha, za koga je ponekad čak i Baja Mali Knindža šansonjer.

– Eto, je l’ vidiš da su svi Hrvati ustaše, čak i fudbaleri – povika onda skupina Nekih Budala s ove strane granice kao dokaz za staru tezu da su, je l’, svi Hrvati ustaše.

Lovren & Brozović vikali su i pevali „Za dom spremni“, što bi, da nije odavno zloglasno patentiran, u današnjem vremenu mogao biti odličan slogan agencije za nekretnine ili hit reklama za stambene kredite. Potom se hrvatska javnost pobunila: Aca Stanković je rekao da njegovi ambasadori u svetu ne mogu biti oni koji slave uz „Za dom spremni“, Vlatka Pokos im je održala bukvicu o fašizmu. Normalna javnost se podigla na noge.

Jutro kasnije u Novom Sadu, možda i kao spontana reakcija na pevanje ove dve VIP Neke Budale hrvatske nacionalnosti, pojavilo se najmanje šest Nekih Budala srpske nacionalnosti – pa tuklo dvojicu članova zagrebačkog Tetara ITD, zato što su pominjali „kazalište“ a ne „pozorište“. U koje inače ovi koji su ih tukli ni ne idu, ali spremno čekaju ispred kazališta da biju ustaše, tada je mnogo bolja katarza, verujte braćo.

Najgore kod budala je što ni ne znaju da su budale, a još je gore što nijedan političar iz srpske vlasti ili bilo koji javni delatnik nije našao za shodno i rekao da tući nekoga zato što je kazališni radnik, a ne pozorišni, predstavlja multidiscplinirani imbecilitet, nikako nacionalnu obavezu, kako izgleda misli onih Šest srpskih Nekih Budala koje su verovatno dodatne isprovocirale one dve hrvatske VIP Neke Budale koje lumpuju uz Tompsona.

Niko na svetu se nije rešio budala, to je Sizifov posao, ali je vazda dobro imati nekog ko će im objasniti da su budale. Ali, šta da radimo kad smo Za budale nespremni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.