2020.

Dobili smo i mi opaku virusnu epidemiju, i, makar po tome, postali punopravni činilac onog najružnijeg, a planetarnog.

Predvođeni neinformisanom, prepotentnom u neznanju, a ljuto nesposobnom vlašću, sa tom kovid pošašću su se prvih dana marta mnogi sprdali, imbecilno se kreveljeći na javno saopštavane priglupe doskočice, a onda, opet loše procenjujući nastalo stanje, vlast nas je poput najtežih robijaša – u totalnoj panici i funkcionalnoj imobilizaciji – kolektivno katančila.

Po četiri dana i noći, ni nos nismo smeli da proturimo van kuća i stanova.

Prinudno su zatvarane škole i fakulteti, te je većina đaka, umesto neposrednog kontakta sa učiteljima i nastavnicima, šatro „onlajn“, buljila u kućne televizore, gledajući primenjene ili stare školske programe.

Ipak, brojke neumoljivo tvrde da je više hiljada osnovaca i srednjoškolaca zaraženo.

Ljudi su gubili poslove – prema nekim podacima čak 200 hiljada njih, a milion zaposlenih i dalje dobija umanjene plate zbog pandemijske krize – nezadovoljni gnevno lupali u lonce i poklopce, izlazili na ulice da demonstriraju, a policija im je – preterano trenirajući strogoću – lupala glave i punila oči „veštačkim“ suzama.

Evo nas, posle 10 meseci, među zemljama, koje su proporcijalno broju stanovništva, zabeležile najviše zaraženih ljudi.

Više od trista hiljada!

Stigli smo do surovo bolne činjenice da najveći broj nas poznaje nekog ko je (bio) zaražen, boravio u bolnici ili, nažalost, nije više sa nama i među nama.

Zašto?

Zbog loših lekara i nehajnih medicinskih radnika?

Ni slučajno!

Ogromna većina njih je opravdala razlog zašto se opredelila za jednu od najhumanijih profesija.

Mnogi od tih heroja, posebno oni koji su svakodnevno bili u prvoj liniji borbe u kovid bolnicama, lečeći pacijente, i sami su se zarazili.

Grešili su uglavnom oni, od vlasti odabrani da rukovode krizom.

Lutali su poput gusaka u magli, čvrsto se držeći uputstva neukih političara.

Ali su, najposlušniji među njima, zakićeni ministarskim mestima i foteljima u kabinetima zvečećih imena.

Imali smo i izbore.

Preciznije (iz)brojano, tek za polovinu upisanih u biračke spiskove.

Od njih, više od pola, glasalo je da vlast ostane ista.

Avaj, za dvadesetak meseci, ti će opet na birališta kako bi, valjda, izabrali još „istiju“?

Da, jedina smo evropska zemlja bez opozicije u Parlamentu.

Kada već spominjem političke oponente režimu, nevoljno uočavam da su oni svakim danom sve manji, bez gotovo ikakvog uticaja na potencijalne birače.

Pojedoše ih – lidere njihove, naročito – samoljublje, alavost u isijavanju isključivo sopstvenog mišljenja i apsolutna odbojnost prema konkurentskom, makar ono stizalo i iz užeg okruženja.

Za takve nemoćnike, Vučić je – što bi kazala dečurlija – „deset u glavu“.

Sa svim pogrdnostima koje pasionirano, a javno, sam sebi nadeva, vladaće godinama. Nažalost.

Sve ono šta nam se događalo, od reči do reči tačno i pravovremeno, saznala je tek manjinica koja prati  nekolike profesionalne medije, dok je ogromna većina naslonjena na „drž-da-nabijem“ režimske megafone (nesrećni Simo Spasić je tek ubedljiva metafora), selektivno čula ili pročitala samo „podobne“ vesti i analize „stručnjaka“.

Posebno o onome, što se dogodilo nije. 2020? Zaboraviti! Ali vrlo hitro, imamo za to samo deset dana. Onda, stiže Nova. Gora i teža, kažu. Odvratnija…