900 dana

E, u konkretnom slučaju „mora da znači“, budući da u srpskoj novijoj istoriji nijedan vladalac nije imao tako moćno zaokruženu kontrolu: parlament, vojska, policija, državne institucije, mediji… A narod ga – tvrde za takve (pro)cene ovde navek spremni demoskopičari – naprosto obožava. Opozicije, one ozbiljne, od kakve je, recimo, Milošević zazirao, ili hrabrog, poštenog, angažovanog novinarstva od kojeg je drugarica Marković dobijala napade histerije, ni traga ni glasa. Od stotina najumnijih Srba koji su onda, glasno i jasno govorili šta misle o toj vladavini – ništa!

Danas, dvoje, troje novina, jedna televizija, nekoliko lokalnih radio- stanica, po koji kolumnista, nekolicina poslanika, tu i tamo, odveć retko, neki hrabar i mudar mislilac… i to je to.

Sve ostalo je gromoglasno horsko pojanje u čast kancelarovog lika i dela mu.

Dobro. Došlo je, baš stoga, vreme za rezultate. Za dobre akcije na domaćem ili spoljnopolitičkom planu, za kvalitetne poteze koji uistinu jesu državnički i koji, ako ne sutra, ono makar prekosutra, obećavaju neki boljitak. Neki uspeh. Nešto opipljivo.

Pritom, naravski, ne mislim na novu šećerlemu, još neispričanu priču iz bajkovnika, tipa „ja se nikog ne bojim“, „ja uvek isto govorim i tamo i ovde“, „ja ništa ne krijem“, „ja sam nezgodan sagovornik“… ja, ja, ja!

Potom sve to, desetinama puta ponovljeno na raznim udvorničkim medijima i samo preziru dostojnom, „novinarskom“ tumačenju rečenog i viđenog. A, vala, muka (mi) je.

Dela, kancelaru! Prava, jasna, precizno oročena.

Objektivno posmatrano i nepristrasno analizovano, to Vučić sam – sa aplauderskim mu, strogo stranačkim, kadrovskim okruženjem – ne može. Ako je već pobedio tako ubedljivo na izborima, ako uživa – do svakog detalja – u legitimnosti i legalnosti, neka se okrene onim pametnim, sposobnim, u radu i stvaranju realizovanim osobama, nekompromitovanim pojedincima koji žele – bez obzira ko je korisnik prostora u zdanjima u Nemanjinoj ili Andrića vencu – da žive u normalnoj, prosperitetnoj, sebi i svojoj deci, po ukusu, Srbiji.

Takvih pa gotovo da nema, u strankama čiji se lideri, svako malo, preporučuju („bend over“, kazali bi Amerikanci) kancelaru. Da su valjali ti oko Tadića, Jovanovića ili Čanka, nikada Vučić ne bi bio to što je danas. Dakle, treba tragati po univerzitetima, u civilnom korpusu, među slobodoumnim ljudima, potom u prosperitetnim firmama, privatnim naročito, zatim po kancelarijama raznih institucija gde sede pametni i sposobni, a nedovoljno iskorišćeni – od svojih bezveznih šefova, dobro sakriveni – profesionalci.

Bio bi to spoj vrhunske struke i nepatvorenog patriotizma, daleko od stranaka i političkih kalkulacija.

Deluje naivno, ali u državama ozbiljne demokratije to besprekorno funkcioniše.