Zamislite naslove nedeljnih izdanja ovdašnjih „novina“ i „komentare“ u ponedeljak u istim da je holandski sudija, u nedostatku ozloglašenog „vara“, a tri minuta u zastavnom vremenu, odlučio da prizna gol Ronalda, a time ozvaniči pobedu portugalske reprezentacije.
Molim? Kako bi se neverovatnom brzinom izdušio balon svenacionalne euforije, naročito one žurnalističke, glede pobede srpske reprezentacije protiv slabašnih, a, na utakmici u Beogradu, još desetkovanih Iraca.
Ko se sve od televizijskih „džirlo“ radnika i radnica nije bavio fudbalom, Piksijem i nadolazećim Portugalcima. Teški pojmaroši. Napirlitane voditeljke koje su sricale sa „idi(j)ota“, za njih potpuno nepoznata imena i pojmove, pa usplahireni dečerci u razgovoru sa fudbalskim insajderima, a da sa tom igrom nemaju blage veze i dodira, još od vremena kada u osnovnoj školi nisu igrali ni za razrednu ekipu, posebno onih dana kada su sve devojčice bile prisutne. „Stručnjaci“. Srbija!
Eto Holanđanin nas je blagošću pogledao. Euforija traje. Do Bakua? Videćemo večeras, u duelu sa „snažim“ Azerbejdžancima…
No, ja bih o nečem, zapravo, nekom drugom. O nečem i nekom odista lepom. Sportskom, muškom, ljudskom… O Aleksandru Mitroviću, našem reprezentativcu, fudbaleru londonskog Fulama. Na te dve utakmice sa svoja tri pogotka, on je prvo dostigao, te potom prestigao 65 godina stari rekord u broju postignutih golova za nacionalnu selekciju, kako god da su zemlje tih reprezentacija zvale. Sa svojih 39 pogodataka, Mitrović je za korak (zasad, tek mu je 26 godina) ispred Stjepana Bobeka, istinske legende, jednog od najvećih i najboljih, od kada je loptanje nogom priznato kao takmičarski sport na balkanskima prostorima.
Prvo je Aca Veličanstveni, nakon što je sa klupe ušao u igru i sa dva maestralna pogotka (drugi je apsolutno savršenstvo, za špice televizijskih emisija, za fudbalske udžbenike, za inspiracija klincima Srbije i celog fudbalskog globusa, da na bilo kom terenu, školskom dvorištu, na poljanama, između zgrada, na igralištima, tako nešto pokušaju…) preokrenuo rezultat protiv Iraca, a potom golom glavom između đonova portugalskih bekova, pogurao izgubljenu i poniženu Srbiju, do časnog remija.
To nije sve. Sledilo je nešto najdirljivije: pred kamerom, a u mikrofon reportera Sport kluba, Mitrović je sa ogromnom knedlom u grlu i sa suzom u oku, istresao – ponoviću, hrabro, ljudski – lavinu emocija i pokušao da pojasni šta taj rekord znači za njega, za njegovu porodicu… Bez patetike, otvorenog srca, kako to čine samo najveći, oni muškarci koji smeju da zaplaču. I to ne kriju. Na najjavnijem mogućem mestu!
Jer Mitrović pokazuje, redovno, bez izuzetka, tamo gde treba i kada treba, kako se, ali bukvalno, izgara do poslednjeg atoma raspoložive snage i moći, za dres koji se nosi. Onaj reprezentativni, posebno. Time se ovaj Aca, pravi, neponovljivi, jedinstveni, onaj koji „gine“ i koji plače, razlikuje od baraba i zlojeba tu oko nas, galamdžija i bukadžija, spremnih da vređaju, ponižavaju, kinje, dezavuišu, javno i tajno, isključivo mnogo slabije od sebe, podređene, one koji ne mogu da odgovore ili uzvrate udarce.
A u svojoj ogoljenoj suštini, to su sve sramne kukavice, iskompleksirane krpetine, spremne da ližu čanke, ili šta već treba, jačima i moćnijima, nadređenima, u bilo kom smislu.
Bravo, Aco! Kapa do zemlje posvećenog „bumera“, koji je bar polovinu svog života, ali doslovce, sa velikim zadovoljstvom, proćerdao, u sportu i oko njega.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
