Viva Espana“ – kao refren, kao konstatacija, kao definicija, kao preporuka… kao euforični poklič pobednika! Dve sedmice nakon španskog trijumfa na Evrofudbalu, mnogi svetski mediji ne prestaju da analiziraju izabranike selektora Del Boskea, njihovu igru, taktiku, pojedinačne i kolektivne performanse.
Poređenja su različita, baš kao i kriterijumi i parametri za iste. Si-En-En, kablovska velesila u proizvodnji vesti, koja se, neka bude naglašeno, nije baš proslavila u (pre)poznavanju i anticipaciji događanja na terenima u Ukrajini i Poljskoj (tu posebno mislim na njihovog, šatro, fudbalskog eksperta Pedra Pinta, koji, ali šta god da je prognozirao nije pogodio, koga god da je pre utakmice kovao u zvezde, taj je debelo razočarao…) insistira, recimo, na majorizaciji „furije rohe“ u odnosu na reprezentaciju Brazila iz šezdesetih i ekipu Holandije, iz decenije docnije.
Amerikancima je glavni argument pobednički het-trik na najvećim takmičenjima (dve evropske i svetska kruna u nizu), što ekipe koje se nude kao rivali za poređenje nisu uspele. Ali!
Brazil, sa čarobnjacima poput Garinče, Didija, Vave i Zagala (1958) ili sa Žerzinjom, Tostaom, Žersonom i Rivelinjom (1970) i, dabome, u oba slučaja sa fenomenalnim Peleom, bio je neponovljiva magija. Svaka akcija beše unikat. Raritet. Nešto kao Hudini i Koperfild zajedno. Ko je video, video je. Ponavljanja nema. Ne samo zbog, u to vreme, ograničenih mogućnosti televizijske tehnologije. Krojfova družina sa onim ubitačnim presingom i na loptu i na protivnika je takođe nešto neviđeno. Bilo i ostalo. Totalni fudbal!
Onda, evo moja dva predloga, mađarska „laka konjica“ iz pedesetih, predvođena kapetanom Ečijem Puškašom ili luda, raspuštena, neprevidiva, argentinska banda sa genijalnim bandigazdom Maradonom iz osamdesetih.
Joj… O ukusima, tvrdili su još stari Latini se ne raspravlja. Naročito, ako su fudbalski.
Pre mesec dana sam na ovom mestu tipovao na Nemce i pogrešio. Jbg.
Španija je zato, hajde da se nanovo namestim, igrala „apsolutni fudbal“. (Ovaj termin u Danasu patentiram i sudski ću ga štititi. Milojko Pantić će mi biti ključni svedok !).
Dakle : možda je suludo igrati u formaciji 4-6-0, a ostaviti na klupi jednog Toresa ili Ljorentea, možda nije popularno postaviti deset igrača iza lopte, kada je ona u protivničkom posedu, možda je dekadentno izmeniti i do trideset pasova pre nego što se nešto ozbiljnije učini ka rivalovom golu, možda u ekipi nema medijskih zvezda poput Ronalda ili, Balotelija…
Ali, opet! Ako takva igra uslovi da se postigne najviše golova, a primi najmanje, da posed lopte bude u proseku iznad 60 procenata, da to čine fudbalerčine poput Inijeste, Čavija, Fabregasa, Alonsa… plus Kasiljas, ako se, konačno, takvom taktikom osvoji titula? Sori!
Apsolutni rezultat, apsolutni fudbal. I, stoga, „viva Espana“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
