Slaviša Lekić – preduzimljivi urednik, komentator „depiliranog“ jezika i, možebiti, jedan od najkvalitenijih novinskih reportera – srpskom žurnalizmu na čast – poslednjih se nekoliko godina intenzivno bavi televizijom. Dakako, u „frilens“ statusu.
Sa odličnim timom saradnika – Jovana Polić i Sanja Lončar, pre svih – bira i teme i način realizacije, koji se potpuno razlikuje od domaćeg televizijskog „mejnstrim“ angažmana. Ključna reč ove kvalifikacije jeste – drugost! Ono što drugi ne mogu, ne žele, ono za šta drugi nemaju hrabrosti, Lekićeva ekipa može i sme. Naravski da je ta vrsta stvaralaštva uslovljena preskakanjem i prevazilaženjem bezbrojnih zamki i prepreka, ali u završnici – uprkos svemu i u inat mnogima – stižu rezultati dostojni ponosa.
Onomad se ta grupica odvažnih profesionalaca bavila posrnućem srpskog novinarstva u poslednjih četvrt veka. („Mediji u Srbiji: hronika propadanja“, emitovano na RTV.)
Začudo, taj je izvanredni serijal naišao na neshvatljivo mlak odjek među kolegama, kojima je, bar na prvi pogled posmatrano, i namenjen. A, gotovo, pa da je prećutan.
Ako sa odmakom od samo tri godine nanovo pogledamo makar neke od nastavaka serijala, oslušnemo rezone učesnike u njima, tek ovlaš analiziramo njihova razmišljanja, a sve stavimo u kontekst današnjeg i ovdašnjeg, belodano je jasno zašto srpsko novinarstvo nije samo posrnulo, već je, slutim, u dubokoj komi, sa malim izgledima da se i nje uskoro povrati i potom oporavi. Mnogo je, hoću reći, i među novinarima i u političkom okruženju, istih ili vrlo sličnih karaktera. S njima na javnoj sceni i sa njihovim odrazom u medijima sreće nema. Lekić i saradnici su to tada pokazali, ali i mogući novi red događanja najavili. Zato beše onoliko zaglušujuća tišina.
Ovih dana je emitovan (TV Prva) poslednji nastavak trodelne serije „Pad haških begunaca“, u kojoj su autori, kao u kakvom uzbudljivom akcionom filmu, gledalištu ponudili ključna događanja iz životopisa šestorke aktera čija su (zlo)dela – sa, masovno, vrlo tragičnim posledicama – obeležili ratove u bivšoj Jugoslaviji, a svi oni su, nakon višegodišnjeg skrivanja, završili sa najtežim optužbama pred sudijama Haškog tribunala: Ratko Mladić i Radovan Kardžić obrađeni su u posebnim emisijama, a Zdravko Tolimir, Stojan Župljanin, Vlastimir Đođević i Goran Hadžić u zajedničkoj epizodi.
I nanovo, prepoznatljiv televizijski rukopis Lekića i saradnika mu. Najviši profesionalni domet, do detalja ispoštovani uzusi dokumentarnog žanra. Serijal, vrlo skoro, vidim na programima specijalizovanih međunarodnih kablovskih kanala (Histori, Diskaveri, Nešenal džiografik…) i najvećih i najuticajnijih svetskih emitera. Srbija? Odveć kontroverzno, dakako! U zemlji u kojoj bar polovina stanovništva portretisane doživljava kao najčasnije ljude i nacionalne heroje, nemoguće je uspostaviti bilo kakvo saglasje. Emocionalni konsenzus, nikako.
Kako god, sve čestitke autorima serijala. Oni su – kada je reč o vrhunskom žurnalističkom proizvodu – svoje učinili, komentari, najrazličitijih predznaka, prepušteni su drugima. Tako u tom poslu i treba da bude.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
