Odvratno je više, zaudara neizdrživo na trulež, ta gnjilost atakuje na sva ljudska čula, onespokojava – makar u pokušaju – život dostojan čoveka sa normalnim pogledima na svet oko sebe i ponašanjem u tom smislu. Zašto se ovde tako „brzo smrkava“?
Mislim, naravski, na tu, nikada neiživljenu potrebu, da nam svima bude loše, po mogućstvu povremeno i gore, da staro, izanđalo, pokvareno, nedolično, prljavo, zlobno, nakazno… jednom ili više puta već upotrebljeno – obavezno sa štetnim, ponekad i kobnim posledicama, nanovo dobije novu praksu i nove aktere.
Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, Nemanja Šarović se zove, pred istomišljencima, tamo u srcu prestolnog grada je, bez uvijanja, zapretio premijeru Aleksandru Vučiću, da se „ne igra glavom“, jer će proći kao Tito i Đinđić.
Kontekst za pretnju je bio – ako je to uopšte važno – mogućnost izlaska na privremenu slobodu iz Haga, Vojislava Šešelja, formalno – i svakako drugačije – lidera SRS, i njegove, eventualne neprijatnosti sa najvišim predstavnicima aktuelnog režima.
Stigle su – bože pravde – i poneke osude tih pretnji.
Više mane neubedljive, uostalom, u takvim situacijama, reči su poput bogojavljenske vodice. Pomaže onoliko koliko veruješ u njeno dobročinstvo. Druga se činjena tim povodom, od drugih ljudi, očekuju.
Ali, zar to nije ovde davno viđen film? Zar Tomislav Nikolić, tada drugi čovek srpskih radikala, baš u vreme kada mu se partijski šef spremao na „dugo putovanje u Jevropu“, nije na sličnom beogradskom skupu, tresnuo i pretnju:“ Ako neko od vas, u idućih mesec ili dva, vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.“
Ista matrica, isto poređene, samo je meta pretnje druga.
Tada je, pa gotovo sam siguran, u prvom redu, tik ispred bine, stajao mladi aktivista Šarović i frenetično aplaudirao drugom do prvog u svojoj stranci.
I to je to!
Baš što je to tako i kada, danas predsedniku Srbije, a istom tom Tomislavu Nikoliću, tamo na Gazimestanu o proslavi Vidovdana, neki drugi klinci, dobacuju najstrašnije uvrede, prozivaju ga izdaju i prodaju Kosova i bacaju mu petardu iza leđa.
Da, da, u pravu je predsednik Srbije kada rezignirano veli da su to „ sve naša deca“. Takva su, kakva su. Ovde su, od nekih od nas, naučeni da budu baš takvi. Da olako, bez imalo upitanosti, koriste prekrupne reči, poput izdaja, neprijatelj, strani plaćenik, hapšenje, zatvor… Da bez razmišljanja, požele drugome zlo. Ono najveće, štaviše!
Beograd ili Gazimestan, razlika je u samo kilometrima.
Sve ostalo je, do bola isto. Ovog juna i onog marta, od pre jedanaest godina…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
