Dragan Kosanović je bio neobično zanimljiv čovek. Filozof po obrazovanju, novinar po vokaciji, dodatnom vrlo specifičnom edukacijom, stekao je ime koje zveči i odjekuje u danas vrlo širokoj sferi ekonomske propagande iliti marketingu, a kadgod vrlo retkoj profesiji, uspostavljenoj u Jugoslaviji, ranih šezdestih godina minulog veka.
Kosanović je još onomad zaslužio pažnju i poštovanje, uz tek šačicu ljudi, poput Beograđana Žozefa Lončara i Dragana Sakana, Novosađana Duška Radivojevića – naveo sam samo one marketinške pionire čiji sam rad neposredno pratio – a sve napisano, naravski, važi i za neveliku grupu univerzitetskih profesora diljem Jugoslavije, okupljenih u JUMA, nacionalno udruženje marketinških stručnjaka.
Ti entuzijasti su se trudili da od narodskog pojma „reklama“ i glagola iz njega izvedenog, načine respektabilnu, u poslovnom smislu, nezaobilaznu profesiju za dolazeće decenije. I uspeli su. Diljem Jugoslavije, na fakultetima, višim, čak i ponekim srednjim školama, učile su se tajne marketinga. Naučeno je u neposrednoj praksi proveravano i dokazivano.
Onda su došli Dragan Sakan i Mirko Ilić, predvodnici generacije koja će, globalno posmatrajući, ponuditi neukroćeni balkanski talenat i invenciju u kreiranju marketinško-dizajnerske komunikacije.
Deluje stoga neobično, da se danas – uz odista pažnje i poštovanja vredne, vrlo retke profesionalce, poput Igora Avžnera, recimo – svaka šuša besramno javno, predstavlja kao „marketinški stručnjak“.
Štaviše, to „zvanje“ im se ponosno ceri sa nakinđurenih vizit-karata, a tako ih, neskriveno ponosno, najavljuju po raznoraznim televizijama.
Može im se. Dok je ovaca biće i šišanja.
Dragan Kosanović je tokom davnih decenija, bio sve suprotno: elokventan, leporek, smiren i koncizan u komunikaciji, pritom vrlo naočit. Kao nacrtan da se bavi ekonomskom propagandom.
Njegova specijalnost bila je dodatno ekskluzivna: propagiranje i prodaja medijskih proizvoda.
Kao dugogodišnji direktor Službe za marketing i istraživanje programa, nekada sjajne RTV Novi Sad, Kosanović je izmislio i uporno praktikovao doktrinu: „Mi ne prodajemo minute, već kvalitetni radijski i televizijski program!“ Potpuna novost!
Takvog sam ga i upoznao sredinom osamdesetih godina minulog veka. Nekoliko puta je predlagao mojim šefovima – direktoru RTV NS Slobodanu Budakovu i uredniku Informativnog programa Miki Stevančevu – da prihvate da se sa reklamama „seče“ televizijski „Dnevnik“, tada bez konkurencije, naš najgledaniji programski proizvod.
Bez lažne skromnosti, reći ću i – najbolji! I ne samo u Vojvodini…
Meni kao uredniku tog informativnog „svetog pisma“ – po formatu i sadržaju podjednako – Draganova ideja bila je potpuno neprihvatljva. Bogohulna!
Najvažniju informativnu emisiju dana, prekidati reklamom za deterdžent, pomadu, svinjsku paštetu, ili ulje za automobil?!
Budući da sam bio pomoćnik glodura za Dnevni program, uspevao sam da odolim tim Kosanovićevim nakanama. Jedno vreme. Međutim, Dragan nije odustajao. Kap po kap, poput tihe vode, ronio je „breg“.
I, posle višemesečnog gombanja, našli smo rešenje: posle bloka iz sporta, a pre vremenske prognoze – po pravilu najgledanijeg segmenta „Dnevnika“ – ubacili smo najavu sutrašnje ponude, zapravo najatraktivnije naslove i podnaslove iz „Večernjih novosti“, tada najtiražnijih, a koncepcijski i uređivački, vrlo solidnih, jugoslovenskih novina.
Tako smišljena odluka, bila je obostrano zadovoljavajuća: televizija je uzela novce, a „Dnevnik“ je ostao strogo informativan, budući da su i te reklame, tako odabrane i selektovane, takođe bile vest.
Eto, zahvaljujući Draganovoj viziji i (pred)osećanju za nadolazeće medijsko vreme, Televizija Novi Sad je bila prva stanica u okviru tadašnjeg JRT, koja je „sekla“ televizijski „Dnevnik“.
Danas je to opšteprihvatljiva rutina.
Milorad Kosanović je bio odličan fudbaler. Vrlo mlad je iz ekipe „Borova“, iako član mlade jugoslovenske reprezentacije, sportsku budućnost potražio u pečalbi. Sa švedskim „Malmeom“ je osvojio prvenstvo i dva nacionalna kupa. Onda se, kao dokazano fudbalsko ime, vratio u domovinu.
Prvo u zrenjaninski „Proleter“, pa u „Vojvodinu“, kojom je tada rukovodio Toza Veselinović, kadgod čudo od golgetera. Šarmer. Ljudina.
„Voša“ je igrala najlepši fudbal, te 1975. Splitski „Hajduk“ sa neverovatnih 13(!) reprezentativaca u ekipi, smoždili su na sred „Poljuda“ sa ponižavajućih 4:1!!!
Poslednje prvenstveno kolo, donelo je, da dramatičnost bude savršena, čak dva derbija.
„Partizan“ je gostovao u Novom Sadu, a „Hajduk“ u Beogradu. Novosađani su brzo završili posao pobedom od tri prema nula!
Da „Crvena Zvezda“, nije sramno pustila Splićane, i to pobedonosnim golom (2:1), koji je Mićun Jovanić (jedini ko u tom sastavu „Hajduka“ nije bio reprezentativac!) dao golmanu Olji Petroviću, negde sa Prokopa, Novosađani bi drugi put u istoriji slavili titulu. Nisu!
A 1985. Miša Kosanović je završio aktivnu igračku karijeru u gradskom rivalu, ekipi „Novog Sada“. Ubrzo je, uz pomoć i stručni nauk Bake Milića, uspešnog direktora „Kanarinaca“, počeo da se bavi trenerskim, ali i ponekim rukovodećim poslovima u klubu.
Sredinom osamdestih godina „Vojvodina“ je bila u ozbiljnoj krizi. Igračkoj, rezultatskoj, ali i finansijskoj.
Jova Dejanović, legendarni gradonačelnik novosadski, pitao se o svemu u Gradu, pa i zbivanjima u voljenom fudbalskom klubu.
Jednom prilikom je pred svojim čaušima naglas razmišljao kako bi bilo vrlo korisno da neko stručan bude zadužen za malaksali klupski marketing. Za prikupljanje nedostajućeg novca, prevedeno.
Odmah je predložio i rešenje: „Zovite ovog Kosanovića iz Novog Sada.“
E sad, da li su čauši prečuli reč „radio“, ili je svemoćni Jova nije ni izgovorio, tek poslušnici su iz istih stopa zakazali hitno viđenje sa „ovim Kosanovićem“, ali iz fudbalskog kluba.
Budući da je u Gradu važila mantra „Vojvodina-se-ne-odbija“, tek Miša Kosan, razumejući se u marketing kao ona čuvena Marica u krivinu muškog ponosa, posao je prihvatio. Oberučke.
Inteligentan, elokventan, brzomisleći mangup, direktan u komunikaciji, otvoren nekad i do neprijatnosti za sagovornike, što narod veli, „namazan svim mastima“, samo je kratko vreme bio sekretar kluba zadužen i za marketing.
Ubrzo je imenovan za direktora. Sledeći potez koji je povukao, bio je sudbonosan.
Za Klub, a bogami, i za njegovu dalju profesionalnu sudbinu. Nagovorio je Ljupka Petrovića, nekadašnju igračku legendu „Osijeka“, trenera koji je tek počeo da trasira stazu budućih trenerskih podviga, da preuzme tada krajnje neatraktivnu „Vošu“.
Ekipu povratnika iz jednogodišnjeg boravka u jugoslovenskoj Drugoj ligi!
Ta saradnja – uz odličnu selekciju mlade, nedovoljno afirmisane, ali neobično borbene ekipe, prevođene Milošem Šestićem, igračinom, ali već duboko u veteranskim danima – okončana je tako uspešno, da je u Novi Sad, posle 23 godine, a drugi put u prebogatoj istoriji, stigla titula državnog prvaka.
Potom je sledila duga, vrlo uspešna Kosanova trenerska karijera: selektor mlade reprezentacije Jugoslavije, pa Malte. U dva navrata je bio trener „Crvene zvezde“, nekoliko puta „Vojvodine“…
I onda, Kina! Šampion sa „Dalijenom“ je bio tri puta, uz osvojena dva nacionalna kupa.
Kosanović je u fudbalu te najmnogoljudnije zemlje na planeti, ono što je tamo Bata Živojinović za ljubitelje filma. Nema dalje.
Nema više. Ne u Kini makar, od nekog ko dolazi iz Srbije.
I, šta bi kada se, na neviđeno, sretnu dva novosadska Kosanovića?
Samo sudbina zna…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
