Bobin ritam

Ne volim da pišem komemorativne tekstove, držeći se maksime da ljudima za života treba kazati ono što o njima mislimo i kako ih doživljavamo. Docnije je sve, više ili manje, gest kurtoazije ili konvencije. Ali, navek postoje izuzeci. Poput redova što slede.

Tokom proleća i ranog leta 97-e, stanje i relacije među članovima „opozicione vlade“ (tipičan novosadski oksimoronski izum) bili su pred pucanjem. Partijski, a, naročito, lični odnosi među članovima SPO i DS bili su nepodnošljivi. Dolazi do rekonstrukcije Izvršnog odbora u koji ulaze kao zamene, svojevrsni „pis mejkeri“, četiri člana delegirana od Koalicije Vojvodina i DSS. Kao nestranačka ličnost, novinar zapravo, bivam zadužen za medije. U to vreme Novi Sad – čija se ogromna većina stanovnika izjasnila na izborima protiv Miloševićevog režima i njegovih poslušnika u gradskim strukturama – nije imao ni jedan jedini medij koji bi istinito i pravovremeno sugrađane obaveštavao o onome šta se odista dešava u radu gradske uprave, javnim preduzećima i drugim institucijama u nadležnosti Grada. Politici, pre svega.

Na istoj sednici Skupštine grada na kojoj sam imenovan za „ministra“ odlučeno je – po ranije sklopljenom dogovoru dotadašnjih koalicionih partnera – da Grad bude suosnivač Radija 021. Bio sam, dabome, protiv, ali sem gunđanja nije mi preostalo ništa drugo, sem onog, po narodnoj, „rodilo se, valja ga ljuljati“. (Smatrao sam, naime, da nije celishodno da nova gradska vlast ulazi u imovinske relacije sa medijima, jer iste čine određene obligacije, ukidaju objektivnost u informisanju i ubrzo stvaraju zavisnost od osnivača, već, kako je bila moja ideja, da se novcem iz budžeta, revitalizuju dobre, nerežimske novine, tada u velikoj krizi, i uz sufinansiranje nezavisnih medijskih projekata, tako izmeni informativna krvna slika Novog Sada. To je docnije učinjeno vrlo uspešno.)

Tada sam upoznao Bobu, formalno direktora radija, o kojem sam znao samo da je bio bubnjar u lokalnim rok grupama i da nikada nije imao bilo kakve veze sa medijima i novinarstvom.

Dovoljno razloga, uz sve nabrojano, da naša komunikacija krene prilično grbavo. Ali iz susreta u susret, uz uspešnost zajedničkih akcija, sve boljeg programa, naši odnosi su postajali bliskiji, prijateljski, štaviše.

Radio 021, zahvaljujući odličnoj, uglavnom, mladoj novinarskoj ekipi i dobrom uređivačkom konceptu, zasnovanom na objektivnom, pravovremenom i zanatski perfektnom izveštavanju, sticao je sve više slušalaca, raznih političkih preferencija, i već sa šest meseci postao, neprikosnoveno, najslušaniji u Gradu. Ritam je „udarao“ (normalno za bubnjara!) Boba Stojšić. Dabome, nije baš sve bilo samo med i mleko. Program su tri puta nasilno prekidali režimski čauši, otet je predajnik, i ono najstravičnije, radio je, ali bukvalno, nestao u požaru u višespratnici gde se nalazio.

U međuvremenu, opet zahvaljujući Bobinom „ritmu“, Grad se odrekao svog osnivačkog uloga u korist zaposlenih, i Radio 021 je nastavio – u svom domu, sa novom, kvalitetnijom opremom – uspešan, potpuno nezavisan i slobodan život. Letvica kvaliteta i profesionalnosti je podignuta vrlo visoko, te je svekolika konkurencija mogla samo da protrči ispod nje, nikako da je preskoči. Još manje da je zaskoči. Toga se, bezuslovno, drže Bobini sledbenici, i ovu godinu bez njega.