U dve predivne novosadske večeri, u zagrljaju odlazećeg leta i tek pristigle jeseni, malobrojni ljubitelji lepog – onoga što, prvenstveno, između korica knjiga slažu mudri ljudi – baš su uživali.
U centru zaslužene pažnje, na dva mesta – u srcu najstarijeg dela grada i na obali Dunava – Bogica Mijatović i Peca Popović – beskrajno odani ljubitelji rokenrola, poluvekovni hroničari tog globalnog pokreta, dabome i sjajni novinari – predstavili su svoje nove knjige.
U Miletićevoj ulici, u dvorištu zdanja u kojem je smeštena izdavačka kuća Prometej, Bogica je uz pomoć cenjenih gostiju, predstavio knjigu „Slušaj mene, a radi po svom“, prepunu životno-filozofskih razmišljanjima pesnika i pisca Duška Trifunovića.
Samim naslovom ovaj svojevrsni brevijar intoniran je na pravi način.
Onako kako je to, verovatno, najviše odgovaralo Trifunovićevom intelektualnom sklopu.
Međutim, čitalac koji to, možda, ne zna, pronaći će ubedljive dokaze o rokerskoj Duškovoj preokupaciji. Jer, uz sve ostalo što ga je odlikovalo i krasilo, on je bio veliki poštovalac rokenrola.
Štaviše, (in)direktno, i (ne)posredni autor te muzike.
Najpoznatija rokerska imena preminule Jugoslavije, ali i, recimo, jedan Arsen Dedić, sa velikim zadovoljstvom su „uglazbili“ neke Trifunovićeve pesme
Neke?
Više od tri stotine, da budem precizniji. Uostalom, sve su pobrojane u prethodnoj Mijatovićevoj knjizi „Pamtite me po pjesmama mojim, takođe objavljene kod Prometeja, malog velikog izdavačkog čuda.
Inače, rečenica iz naslova je izrečena u vreme kada je Duško rukovodio ekipom mladih saradnika nekadašnje Televizije Sarajevo, koji su pripremali omladinski program „Na ti“.
Poruka koja je i upozorenje, ali i putokaz, insistiranje na redosledu odlučivanja, ali i poziv mladima da slušaju svoje misli i emocije.
Koliko danas ima baš takvih urednika na mnogobrojnim ovdašnjima televizijama i „televizijama“, i koliko njih bi se na identičan način, obratilo mladim saradnicima?
I u tom smislu, još jedna Duškova razmišljanka: „Krenite svojim umom, idite mojim tragom, al ne stajte u moje stope.“
Dve večeri docnije, Peca Popović je Novosađane na njihovom omiljenom keju, a na ukotvljenoj sivoj lađi, počastio knjigom „Proleća u Topčideru“, u izdanju Književne opštine Vršac.
Naslov, dabome, sugeriše da su njegovi zapisi iz poslednjih 12 godina, posvećeni Beogradu.
Da, ali ako mnogobrojna stvarna imena opisanih ljudi i neosporne beogradske toponime zamislimo kao metafore, onda je ova knjiga i o Novom Sadu, Londonu… gradovima i ličnostima širom naše Kugle, koje Peca voli i poštuje i koji mu ljubav višestruko snažno uzvraćaju.
Jer, Popovićeve rečenice su kristalno jasne i stamene, a misli višesatno asocijativne, te svaki čitalac razgranate mašte i neskrivenih emocija, u njih namah može da se udene.
Dve – već napisah – nesvakidašnje prijatne večeri, dobrim knjigama u čast.
Četrdesetak (20 plus 20) prisutnih duša (neki i dvared), avaj, tek jedna televizijsku kamera (jedno vreme, na jednom mestu) i nekoliko novinara, sasvim privatno, tamo prisutnih.
Od gradskih zvaničnika i očekivanih „kulturtregera“, dabome, niko.
Hehehe… Novi Sad „Prestonica evropske kulture“? „Srpska Atina“? Nemojmo se, gari, zajebavati…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
