Fudbal! Ljubav. Strast. Moja porodica je živela za fudbal i – desetak godina – od fudbala. Doslovno. Otac Vaja je gotovo celu šestu deceniju prošlog veka, proveo u Fudbalskom klubu „Vojvodina“. Dugo godina je bio rukovodilac, ili takozvani „tehniko“ prvog tima.
Potom je nekoliko godina bio direktor kluba. Uz Slobodana Ćosića iz „Crvene zvezde“, bio je među prvim profesionalcima sa takvim zvanjem, u jugoslovenskom fudbalu.
Na utakmice „Vojvodine“ počeo sam da idem tokom leta, pre polaska u prvi razred osnovne škole, u društvu sa mamom Jelicom.
Tada je postojao lep običaj, zapravo pravilo, da supruge i devojke fudbalera, takođe i članovi uprave, nekada i sa celokupnim familijama, odlaze zajednički na stadion.
Svi smo imali takozvane „plac-karte“, ulaznice za celu sezonu sa obeleženim redom i sedištem na zapadnoj tribini. Od te prve utakmice, pa decenijama docnije, retko da sam propustio bilo koji meč.
Bile su to „zlatne godine“ novosadskog fudbala. Po mnogim sportskim analitičarima onog vremena, „Vojvodina“ je igrala najdopadljiviji fudbal u Jugoslaviji. Jedan zagrebački sportski list je organizovao veliku anketu među navijačima širom zemlje, zanimajući se za ime kluba koji im je, uz onaj za koji navijaju, sledeći po simpatijama. Ubedljivo je, u tom izjašnjavanju, najviše glasova skupila „Vojvodina“.
Klub je bio rasadnik reprezentativaca. Na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. čak petorica njih su bili u startnoj postavi jugoslovenske ekipe: Krivokuća, Krstić, Boškov, Rajkov i Veselinović.
Povremeno su u nacionalni sastav pozivani Milovanov, Roganović, Nikolić, Bena i Takač. Ceo tim, zapravo.
Ma kakva je sjajna bila, avaj, „Vojvodina“ nije osvojila šampionsku titulu.
Razlozi su (bili) razni. Baš kao i argumenti u pokušajima da se ustanovi uzrok te zle kobi. Nekada je nedostajao samo jedan bod, čak samo jedan gol, ili jedna ispravna, a ne pogrešna, sudijska odluka… Bilo kadgod. „Tempi pasati“.
Otac je voleo da u našem stanu – za velikim trpezarijskim stolom – sa gostima priča o fudbalu. Dolazili su, uz porodične prijatelje, obavezno velike „vojvodinaše“, i istaknuti članovi uprave, beogradski novinari LJuba Lovrić, Raća Marković i LJuba Vukadinović. Naravski i novosadski, Lacika Lepeš, Deča Parabućski i Maza Pavlov. Potom, aktuelni treneri i poneki igrači.
Te posete su okončane kada su u našoj zgradi – u ulici „Žarka Zrenjanina“, preko puta Radija Novi Sad – u prostorijama gde se dugo godina nalazila radijska teleprinter sala, smeštene klupske prostorije.
Tako je „Vojvodina“, moja „druga kuća“, tom selidbom, zvanično to i postala.
Dabome da sam, kada god su mi školske obaveze dozvoljavale, odlazio na stadion. Pratio sam ne samo utakmice, nego i mnoge treninge. Obožavao sam da ulazim u svlačionicu i slušam priče prvotimaca.
Sve sam ih poznavao. Po imenu, ali i nadimcima. Poznavao sam i njihove supruge ili devojke. Decu, takođe. Bili smo jedna velika familija.
U Klub su navraćali i političari, naravski. Onako slučajno, šatro, u prolazu.
Ništa zvanično, ali sa „mišljenjem“. Sa porukom, između redova, najčešće. Jedna poruka – ali bez uvijanja! – je odlučila da otac, nakon pune decenije, napusti Klub. Nikada više u te prostorije zakoračio nije.
Ali, to je druga priča. Uostalom, nije bio jedini koji je imao takvih problema. Fudbal je oduvek zanimao političare.
Iz raznih razloga.
Relativno rano sam se uključio u pionirski sastav. Sa trinaest godina. Koncem leta, na prvi trening me je poveo moj nešto stariji drugar Dragan Surdučki. Sa njim i njegovim vršnjacima sam gotovo svakodnevno igrao fudbal u dvorištu naše osnovne škole, koja se zvala isto kao i moja ulica.
Nalazila se preko puta zgrade Banovine, dvestotinak metara od moje zgrade.
Tu su uz Surdu, dolazili i Jova Jovanović Patak i Bucke Tatić sa kojima sam zimi igrao hokej u „Mladosti“. Sa njima sam, i decenijama docnije, bio u prijateljskim vezama.
No, da se vratim treninzima u „Vojvodini“. Trener nam je bio čika Franja Hirman, nekada golgeter „Vojvodine“.
Sjajan čovek i odličan pedagog. U to vreme je bio običaj da pred gostovanje nekog atraktivnog tima pred prepunim gledalištem, dok se nestrpljivo čekao početak, pioniri odigraju utakmicu, sa nekim od klubova iz grada ili okoline.
Tako sam i ja dobio prvu priliku da igram protiv „Radničkog“ sa Detelinare. Iako nekoliko godina mlađi, što je u tim godinama vrlo bitno, hrabro sam nastupio, kao da igram u poznatom mi školskom dvorištu.
I – kako mi je, apsolutnom početniku, sreća namignula – na samom kraju utakmice, pri nerešenom rezultatu, postigao sam pobedonosni gol.
O sreće, o radosti!
Sledeće godine, većina tih mojih starijih saigrača priključila se podmlatku. Neki su otišli u druge klubove. Kao mali maturant, bio sam član školske reprezentacije. Bili smo dobra ekipa. Baš!
Uz ostale, u timu su bili i Stevan Vojvodić Dizda, Dragoljub Kostovski Kole i Zoran Popara Poker.
Ključna naša snaga bio je Vilmoš Rakšanji Vilmika, dečak dve godine stariji od nas. Došao je kod nas zbog problema u svojoj školi u Beočinu, u kojoj je dva puta ponavljao sedmi razred.
Bio je viši od nas, snažan, formiranih mišića. Već je igrao za podmladak tamošnjeg „Cementa“.
Negde tokom proleća, čuli smo da trener Hirman sastavlja novu selekciju pionira. Dizda, Poker, Kole i ja, smo otišli na trening, svojevrsnu audiciju na stadionu „Vojvodine“. Sva četvorica smo, uz vršnjake iz još nekoliko novosadskih osnovnih škola, postali standardni u toj novoj postavi.
Sledećeg leta – beše to 1963. – Hirman je prepustio mesto trenera Radomiru Krstiću koji je postao i rukovodilac omladinskog pogona Kluba. Igračka legenda. Mali Krle, kako su ga decenijama navijači, od milošte, zvali.
Tada smo čuli da će krajem jula u Borovu biti održano prvo pionirsko prvenstvo Jugoslavije.
Danas bi se taj uzrast do 16 godina, zvao kadetima. Žestoko smo trenirali svako pre podne i dočekali početak prvenstva, u prilično izmenjenom sastavu. Stigli su novi dečaci, samo nekoliko nedelja, pre odlaska na turnir.
Dvanaest ekipa iz cele zemlje, prvoligaških klubova isključivo, bilo je svrstano u četiri grupe.
Mi smo bili sa zagrebačkom „Trešnjevkom“ i skopskim“ Vardarom“. Užasno smo prošli. Dva poraza. Očajno smo igrali. Novajlije se nisu najsrećnije uklopile, a i loše smo bili vođeni. Krle je, zbog drugih obaveza, dolazio samo na utakmice, a o nama je – potpuno nestručno, bez ikakvog iskustva u tome – brinuo Velja Audi Padejski, član uprave, u Borovo zapravo upućen kao vođa puta a ne kao trener.
Poker, Cvele Pušibrk i ja smo uoči prve utakmice učinili neoprostiv prekršaj. Pobegli smo, kada su svi ostali bili u krevetima, u letnju baštu gradskog restorana u Borovu. Na muziku, ćevapčiće i koktu.
Ukebali su nas po povratku. Sutradan je Krle, kada je čuo za incident, razmišljao da nas odmah vrati kući. Nije. Kažnjeni smo neigranjem na prvoj utakmici. U stvari, Cvele i Poker. Ja, kao kolovođa, kako sam javno priznao, na obe.
Bio je naš plan da se javim kao predvodnik, budući da sam Krleta znao od kada poznajem sebe. Mislili smo da ćemo se tako izvući. Nismo! Ne bar ja.
Krle, principijelan, baš zato što me je dobro poznavao, kaznio me je žestoko.
Ponosan sam, ipak, što sam bio učesnik te prve jugoslovenske pionirske fudbalske smotre. Razočaran, naravski, rezultatom i još više, našom glupošću.
Tu sam prelomio: moj sport će sledećih dvadeset godina biti hokej. Fudbal, samo rekreativno. Isključivo onaj na male golove.Za sva vremena sam tada nešto drugo, vrlo korisno, shvatio. I, naučio!
U restoranu društvene ishrane kombinata „Borovo“, jugoslovesnog privrednog giganta, hranile su se sve ekipe. Naš sto je bio neposredno do onog, za kojim su sedeli pioniri „Crvene Zvezde“.
Za razliku od nas, obučenih u svoje „civilke“, oni su bili odeveni u trenerke tamno crvene boje, sa klupskim grbom na grudima. Delovali su moćno! Još moćniji su bili na terenu.
Dok smo se mi infantilno glupirali za stolom, gađali se kuglicama od hleba, jedan drugom krali kolače, raspušteni, bez pravog rukovodstva, „zvezdaši“, su mirni kao bubice, čekali dok za sto, na pročelju, ne sedne njihov trener Miljan Miljanić.
Tek kada bi legendarni Čiča uzeo prvi zalogaj i oni su počeli da jedu. Tiho i kulturno. Napustili bi sto, tek nakon što bi Miljan prvi ustao i otišao.
Da, da! Vaspitanje i pristojno ponašanje, kažu, uči se i vežba, uz ostalo, i za stolom.
Porodičnom, uglavnom. Očito može i za restoranskim, sa klupskim drugovima. Bitno je da se lekcija nauči, usvoji i kroz ceo život, primenjuje.
Ko je bio u toj Miljanićevoj selekciji? Tek godinama docnije, sam saznao ko je (bio) ko: Trifke Mihajlović, Kule Aćimović i Stane Karasi. Dao te ekipe su bili i Cole Janković i Dule Jovanović.
Kakvi asovi! Kakav učitelj!
Pouka leta 63.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
