Braća po bahatosti

Iz pristojnosti i nekakvog šireg konteksta posmatranja, prethodni redovi nisu direktno vezani za zvanične tužbe i kontratužbe dveju država na sudovanju koji upravo traje pred Haškim tribunalom za zločine učinjene jedni drugima pre dvadesetak godina – makar se mnogo toga tamo rečeno, vrlo uklapa u već napisano – nego su, ti redovi, inspirisani sličicama iz života nam svakodnevnog. U Srbiji i u Hrvatskoj, i, pa baš blizanačke, podudarnosti među njima. Premnogo ih je, a istog su predznaka, i iz gotovo identičnih okvira potiču. Danas, recimo, o onima iz fudbala. O pojedincima u njemu, zapravo.

Evo ovih je dana Tomislav Karadžić, bandigazda u srpskoj Kući fudbala (ma koliko ta figura, od temelja do krova, bila nategnuta), dakle, znameniti Tole je, po ko zna po koji put u poslednje vreme, prosuo kofu izlučevina po mnogobrojnim svojim oponentima i po, generalno, nezadovoljnoj domaćoj fudbalskoj javnosti. Nanovo je, kako on već ume, odložio svoju davno obećanu ostavku, ponovo je masno slagao vezujući je za neki novi datum i neke buduće okolnosti. Štaviše, podrugljivo je dobacio kritičarima da će možda otići ako ga „zabole noga“ što je, biće, eufemizam za neki drugi deo (njegovog) tela. Kako god, uobičajeno i očekivano bahato.

Dobrivoje Tanasijević, znameniti Den Tana, naš čovek u američkom filmu i njihov insajder u srpskom fudbalu, primetio je da će Karadžić vladati poput Tita. Doživotno! I hoće.

Jer, ovde mu niko živi ništa ne može. Ili „neće da može“, ko zna?

Karadžićev mentalni i funkcionalni pandan s onu stranu granice je Zdravko Mamić. neverovatni skandal-majstor, svemoćnik u zagrebačkom Dinamu i siva eminencija u hrvatskom fudbalu.

Pisao sam na ovom mestu već o tom liku i kolekciji njegovih neverovatnih pizdarluka. Niko mu tamo, takođe, ništa ne može. Ni policija, ni sud, ni mediji, ni navijači, ni protivnici… Prošle sedmice se, recimo. potukao u Splitu sa gledaocima na stadionu „Poljud“.

Ponovo je, ko zna koji put, zaratio sa navijačima i mnogobrojnim novinarima. I on je pre desetak dana najavio svoj odlazak iz fudbala, želeći tako da amortizuje nakanu relevantne grupe bivših Dinamovih legendi, sve samih višestrukih reprezentativaca, sa ozbiljnim karijerama u inostranstvu (Marić, Bišćan, Šimić i Šokota). Pobrojani pozivaju da se na novoj, poštenoj, demokratski ustrojenoj skupštini kluba, stane na kraj Mamićevom despotizmu.

Budući da je ta inicijativa naišla na dopadanje velikog broja istaknutih sportskih i javnih ličnosti u Hrvatskoj, Mamić je, „karadžićevski“ na vanrednoj konferenciji za novinare, rekao da „nikada“ neće napustiti klub u Maksimirskoj šumi. Štaviše, za celu akciju pokušaja uvođenja reda u Dinamo je „biranim rečima“ optužio Zvonimiira Bobana, čoveka koji je, i za vreme svojih sjajnih fudbalskih dana, baš kao i dan danas, ostao za koplje iznad i izvan uobičajenih predstava o ljudima u profesionalnom sportu. Fudbalu, naročito.

Zanimljiv je Bobanov odgovor na Mamićeve prozivke: „Lopovi mi viču da sam lopov, pederi da sam homoseksualac, a hulja da sam urotnik. Takva je Hrvatska danas.“

Ne samo Hrvatska, Zvone. I, Srbija, još koliko…