Ljubiteljima televizije, posebno onim zagledanim u budućnost tog medija, vrlo preporučujem američki film „Noćne hronike“ reditelja i scenariste Dena Gilroja.
Reč je surovoj, doslovno krvavoj viziji globalne televizijske sutrašnjice koja, zapravo – negde više, negde manje – već jeste realnost. Vreme sadašnje. Vreme u kojem se medijsko pravilo svih pravila, aksiom u stvari, svodi na teror gledanosti, čitanosti i slušanosti. Ultimativno! U neprestanoj borbi za ostvarenje tog „svetog“ cilja, nema zabrana, nema prepreka, nema onoga što se ne može i ne sme objaviti. Mahnito se iščekuju rezultati rejtinga medija i sem toga ništa, ali baš ništa, nije važnije.
Narečeni film: Lu (Džejk Džilenhol) sitni je losanđeleski kriminalac, neobično inteligentan, ozbiljno posvećen brzom učenju – od kratkih kurseva najrazličitijih namena, interneta, do uličnog školovanja u svakom smislu – kako bi njegov opasani um bio servisiran novim mogućnostima za preživljavanje. Jedne noći, nakon neuspešne prodaje ukradene robe, naleće na saobraćajnu nesreću i slobodnog televizijskog snimatelja (Bil Pakston) koji lutajući gradom snima surovosti velegrada i to, u zavisnosti od ekskluzive materijala, za nekoliko stotina dolara, prodaje zainteresovanim televizijskim stanicama.
Već sutradan, fasciniran onim što je video, novac od preprodaje ukradene robe investira u kameru i radijski risiver koji može da prati policijsku frekvenciju i tamošnju komunikaciju.
Prvi, katastrofalno loše snimljen materijal, ali prepun sirovih i surovih scena, prodaje jutarnjem programu jedne stanice i u Nini (Rene Ruso) – profesionalno frustriranoj i emocionalno nestabilnoj – uredničkoj veteranki, pronalazi pigmalionsku zaštitnicu i učiteljicu. Iz noći u noć, držeći se uredničkog uputstva da gledaoce isključivo zanima nesreća, leševi, potoci krvi… kriminal dakle, po obrascu da žrtve treba da budu bogati belci, a nasilnici siromašni predstavnici manjina („Zamisli naš program kao belkinju koja prerezanog grla gola trči ulicom“). Lu, kršeći sve norme novinarskog zanata, manipulišući dokazima na mestu događanja („Svaki lažni dokaz u novom kontekstu postaje verodostojan“) beskrupulozno do krajnjih granica postaje zvezda sve gledanijeg i popularnijeg programa. Štaviše, formiraće uskoro i ekipu profesionalnih klonova koji će bespogovorno slediti njegove principe, a posebno onaj ključni: „Od vas neću tražiti ono što i sam ne bih uradio!“
Posebno zastrašujuća jeste po(r)uka da će funkcionisanje takve televizije biti oslonjeno na sve pozitivne zakonske odredbe, na davno ostvarena ljudska prava poput prava na slobodno izražavanje i, štaviše, profesionalne uzuse, kao, recimo, da je obaveza i pravo novinara da svaku vest objavi, a da će, pritom, sve biti duboko neetički, u stravičnom sukobu sa elementarnim, humanim i zanatskim determinantama novinarske profesije. Ova konstatacija deluje odveć oksimoronski, i stoga posebno brine. Jer, taj će „modus operandi“ biti (i jeste!) čvrsto naslonjen na sve ono što striktno zakonski nije zabranjeno, a jeste u širokom dijapazonu dozvoljeno, ili bar zakonski neregulisano. A moral, etika, dobar ukus, čovekoljublje, poštenje, samoprekor, hrabrost, požrtvovanje, empatija, solidarnost… hm… toga će možda biti na nekim drugim mestima, van okvira televizijskog ekrana. Možda?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
