Iako mi ponedeljak nije baš sjajno započeo, zahvaljujući jednoj televizijskoj emisiji, premetnuo se u sasvim pristojan dan. I više od toga.
Odista, ne sećam se kada mi se poslednji put dogodilo da od prvog do poslednjeg munuta televizijskog razgovora ( možda bi ispravnija kvalifikacija bila kada bih rekao da se radilo o monologu sa pravovremenim i podsticajnim intervencijama pitača) uživam u slapovima i leporekog i mudrorekog. Podjednako.
Gostujući kod Suzane Trninić (Kažiprst, B92) Ratko Božović, naš najbolji (po mom skromnom i subjektivnom sudu) i, izvesno, naš najpoznatiji sociolog kulture, održao je javni čas (dobro, 25 minuta) o onome šta nam se danas događa i što je – može biti, važnije – zašto smo tako istrajni i toliko posvećeni u kreiranju sopstvene zlehude sudbine.
Okvir za razgovor je trebalo da bude kultura, obrazovanje, analiza društvene elite i njenih činilaca, a sve se, sa ubedljivim razlogom, svelo na priču o politici. Ekskluzivnom uzroku razuđenih, mnogobrojnih posledica. Svih naših nevolja, u tri reči kazano.
Za dvadesetak godina (ne)formalnog višepartizma i krte demokratije u nas, sve vreme nesalomivo funkcioniše partijska država, sa partokratijom na vlasti. Boje zastava i partijskih amblema su različiti, princip vladanja je jednak. U tom galimatijasu istog ili sličnog, bez obzira na njihove pojavne oblike, netragom se izgubio građanin, birač, glasač, esencija svake razvijene demokratije, a dominira – strančar. Čovek stranke! Sve je podređeno surovoj borbi za vlast po svaku cenu, u kojoj podjednako beskompromisno učestvuju i vlast i opozicija.
Uz izvinjenje što će zakoračiti u tuđe dvorište naučnog zanimanja, Božović te najbeskrupuloznije u želji da vladaju vidi u korpusu likova koji stižu iz sfere socijalne patologije. Ljudi ozbiljnih ličnih frustracija koji rešenje svojih ogromnih problema vide u vladanju i agresiji. U mržnji, najčešće. A ko ne zna da vlada sobom, kako će vladati drugima, poentirao je profesor.
Posebno sam uživao u delu izlaganja čoveka od kojeg sam davno, na fakultetu, učio, a onda, svih potonjih, uglavnom, grbavih godina gradivo, opet zahvaljujući njemu, temeljno utvrđivao. Mislim na pravo na neslaganje. Na privilegiju sopstvenog mišljenja. Na kontraargumente. Profesor Božović, recimo, veruje da nije bila dobra odluka onih koji su pozivali na neglasanje, na ‚‚bele listiće‚‚, jer famozni građanin nema ništa više do svog glasa. Naravski, profesore, ali ako ponuđeni izbor ne zadovoljava nadanja i želje birača, zar, takođe, nije demokratski ostati kod kuće, predati prazan listić ili ga ukrasiti porukama? Verujem da je i pravo na neizbor legitimni oblik izbora. Žao mi je profesore, tako ste nas učili…
Suzana Trninić je bila diskretni pitač i naglašeno pažljiv slušač. Kvalitet koji posebno cenim u radu intervjuera, a tako je raritetan kod naših televizijskih novinara. Uključujući i narečenu koja zna kadkad da bude odveć nestrpljiva, ponekad neprijatna, skoro nasrtljiva. Naročito prema pojedinim gostima. Ovoga je puta, kako napisah na počeku, bila besprekorna u pripremi atmosfere za, ko zna po koji put, profesorovo medijsko briljiranje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
