Ljubiteljima fudbala, posebno onima koji uživaju u otkrivanju manje poznatog u prebogatoj povesti loptanja, pojedincima sklonim emocijama, nostalgiji zapravo, pa još onoj sa predznakom – jugo, eto svake nedelje na programu televizije N1, dirljivog serijala o istoriji cakanje lopte na ovim prostorima. Dakle serijal, „Fudbal, nogomet i još ponešto“, pripremljen i emitovan pre osam godina (autorski tandem Igor Stoimenov i Zoran Panjković se potpisuje iza duge liste saradnika) ni u reprizi nije ništa izgubio na atraktivnosti. Štaviše!
Kada su, pre stotinak leta, na balkanske livade počele da stižu fudbalske (nogometne) lopte, i potom, osnovani prvi klubovi (Srpski Mač, Vojvodina, Bačka, Kroacija, Olimpija, BSK, Hajduk…) beše to, uz ostalo, i prilika za skriveno demonstriranje nacionalnog identiteta članova društva. Razlog više nego ubedljiv: Balkanom su tada vladali kraljevi i carevi čija krv ne beše južnoslovenska. Mladih fudbalera i članova uprave, uglavnom, jeste. Nešto docnije, sportska društva, fudbalski klubovi posebno, bili su prostor za izražavanje klasnih opredeljenja i staleške pripadnosti, što ubedljivo svedoče i imena poput Radnički, Metalac ili Građanski…
Potom, u već zajedničkoj državi ( i državama) Srba, Hrvata, Slovenaca i druge sabraće im, fudbal je postao efikasan propagandni okvir. Uostalom, zar još ratne 44. na slobodnom Visu, ko zna otkuda sve skupljeni nogometaši Hajduka, nisu odigrali utakmicu sa ekipom Savezničkih snaga i tako, veoma očigledno, izreklamirali nadolazeću komunističku vlast?
Odlični rezultati reprezentacije Jugoslavije na prvoj poratnoj Olimpijadi (London, 48) i Svetskom prvenstvu (Brazil, 50) učinili su da svet sazna kako Tito, sem hrabrih partizana, ima i sjajne fudbalere.
Zar trijumfom Jugoslovena nad Sovjetima (52.), u jeku najžešće konfrontacije sa Moskvom, nije poslata poruku da Nova Jugoslavija jeste nešto drugo? Treće, zapravo.
Decenijama potom, ovdašnja fudbalska škola – i fascinantni izdanci iz najvećih klubova (Crvena, Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk, ali i oni pristigli iz Veleža, Sarajeva, Željezničara, Vojvodine…) uz sporadično, izvanredne rezultate nacionalnog tima – postala je prepoznatljiv brend socijalističke i nesvrstane Jugoslavije.
Više od igre? Uvek.
Bobanov „brusliovski“ udarac pod bradu zblanutom zagrebačkom milicajcu, s proleća 90. na maksimirskoj travi, uz žestoku tuču „delija“ i „bed blu bojsa“ na tribinama, beše hladna proba za krvoproliće koje će slediti. SFRJ je počela da se raspada na fudbalskim stadionima. I u glavama tada najviđenijih političara, naravski…
I o tome se pripoveda u serijalu, ali najvećma o pravoj temi. O imenima za sva vremena: Glazer, Hitrec, Tirnanić, Marjanović, Matošić, Bobek, Mitić, Vukas, Beara, Zebec, Boškov, Šekularac, Kostić, Galić, Šoškić, Vasović, Fazlagić, Džajić, Katalinski, Oblak, Šurjak, Petrović, Zajec, Stojković, Sušić, Vujović, Pančev, Katanec, Prosinečki, Boban, Šuker, Mijatović, Savićević…
Žoga, lopta, topka, balun. Fudbal, nogomet.
Uživajte nedeljom u lepšoj prošlosti!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
