Čekajući čudo

Trebalo je to da bude lepa vest za sve normalne, iskrene, više ili manje, patriotski obojene, ljubitelje sporta. I bila je. U prva tri kola, u često ekstremno nepodnošljivim temperaturnim uslovima, Novak je delovao nepobedivo. U susretu sa Južnokorejcem Čungom, pokazalo se da on, ipak, nije zalečio povredu. Kada vrhunski sportista nije potpuno zdrav, onda nije ni fizički ni psihički fit. I, senzacionalno iznenađujući, poražen je.

Neposredno nakon toga, naš najbolji sportista se odlučio za radikalan potez: operaciju prebolnog lakta. Usledio je, pokazalo se, nedovoljno dug oporavak, nestrpljenje i želja da se, ipak, oproba na turnirima. Nažalost bio je to loš potez – osam neuspeha na američkom betonu i evropskoj šljaci. Novaka su pobeđivali i derani koji su – da budem maliciozan – u svojim momačkim sobama držali njegov poster, a nakon pobeda, u neverici, i sličicu u buđelaru, kao podsetnik da se sve odista i dogodilo.

Bila je to zakotrljana grudva koja će uzrokovati snažnu lavinu mentalnih (?) izlučevina po ovdašnjim društvenim mrežama, internetskim forumima i sajtovima, ali, nažalost, i u nekim novinama. Dobro, „novinama“.

Razumnom čoveku su neobjašnjivi rasponi i dosezi u mržnji, tih isključivo, anonimnih kreatura u pokušajima da dodatno nagaze na nečiji trenutak slabosti ili poraza, a da pritom, naravno, nemaju ni jedan jedini razlog za takva zločinjenja. Zameralo se Novaku sve i svašta: zašto se operisao, zašto je toliko čekao na intervenciju, zašto nije izlečen, kakav mu je sastav stručnog štaba, sa kim se privatno druži, kakvi su mu odnosi u porodici, gde i kako investira novac, gde i kako (ne) plaća porez, kako mu se ponaša supruga… pa do toga koja jela (ne) konzumira.

Zapamtio sam izdupetavanje jednog „stručnjaka“, koji je – sa „olimpijskih visina“ lične prepotencije i arogancije – p(r)ozvao Đokovića „da prestane da bruka i sebe i sve nas“.

Pazite, neki se – „to“, „nešto“, „teofil“ (kako ih sumarno zovem), anonimus skrivenog imena, dela, pola, roda, broja, godina života, profesije – bezveznjak čiji je jedino „umeće“ i smisao uzaludnog mu bitisanja da blati ljude, usudio da ispljuje onog kojem, da je božije pravde, ne bi smeo ni ime da spomene. I kome je, avaj, ko zna kojim strmopizdom sudbine – još i sunarodnik!

Još jedna slika i (ne)prilika vremena i prostora u kojem živimo.

Isfrustrirani i pokolebani Đoković je tada čak razmišljao da odustane od predstojećih turnira. Na sreću, nije. Sledilo je finale u Kvinsu, trijumf na Vimbldonu, istorijsko osvajanje Sinsinatija i pobeda u Nujorku! Trostruki najbolji sportista na ovoj planeti je nanovo postao globalno beskrajno popularna medijska ličnost.

Na ovonedeljnoj ATP listi Nadal, Federer i Đoković su na postolju. Sa izuzetkom četrdesetosedmičnog intermeca Marija, trojka tih matadora se smenjuje na vrhu, evo već punu deceniju.

Novak je trenutno treći, sa ozbiljnim izgledima da godinu okonča na prvom mestu i tako, po ko zna koji put pomeri granice u tenisu: biće prvi takmičar koji je za samo šest meseci, sa 22. mesta stigao do trona. Čudo neviđeno!

Sve je to učinio sam. Na terenu. Ušuškan u beskrajnu ljubav svojih najbližih, sa punim poverenjem u ljude sa kojima srađuje. Svi (mi) ostali smo tek posmatrači. Koji ga vole, ili ne vole.

Ovi drugi su, sigurno je, u zane(marljivoj) manjini.