Čekajući hrabrost

„Nisam mogao da verujem da su prisutni novinari, stoički mirno i ponizno beležili i snimali najogavnije laprdanje i gomilu prostakluka koje je ministar uputio koleginici iz jedne televizijske stanice. Zašto su novinari sve to trpeli? Kakva bezmudost! Postoji li u srpskom novinarstvu profesionalna solidarnost? Šta bi bi oni činili da je ministar Ilić krenuo da ih šutira (ne bi mu bilo prvi put), ili da ih šamara? Da li bi i dalje mirno, sve hvatajući bolji ton ili rakurs, trpeli čist teror? Kako se niko nije ohrabrio da već posle prve Ilićeve verbalne poganosti ne isključi kameru ili kasetofon, zatvori beležnicu i siledžiji okrene leđa? To bi bio gest esnafskog saosećanje.“ (Blic, 21. avgust 2005)

„Stoga bi, uz ne mali napor poznavalaca lepog i pravilnog govora i mukotrpne treninge, Dragan Đilas, takođe, mogao da napreduje. Jezički i stilski. Mislim, pritom, i na gradivo koje se mora savladati u osnovnoj školi: slaganje rečenica, uz predmet, prirok i dodatke, potom poneka stilska figura… Jer vokabular koji je beogradski gradonačelnik minule sedmice demonstrirao pred slušaocima i gledaocima emisije Kažiprst (B92) je neprihvatljiv: nedopustive gramatičke greške i jezičke nepravilnosti ( „teli“, „naći“, „ja bi“…) neprilične figure („pa nisam im ja držo sveću“), prečesta upotreba zamenica („ti, „ta“, „to“…) teško bi zadovoljilo i jezičke znalce sa relativno niskim pragom tolerancije. Ali se zato D. Đ. u razgovoru sa autorkom emisije, razbacivao sa neizdrživom količinom bahatosti koja je, prečesto, prelazila u čistu drskost.“(Sajt Radija 021, 26. april 2011)

„U nedelju je u Londonu otvorena Srpska kuća, mesto okupljanja svih kojima je Srbijica na srcu. Najviši po rangu tamo beše Vuk Jeremić, ministar spoljni i predsednik nacionalnog Teniskog saveza. Dao je pritom nekoliko izjava predstavnicima medija, pa i novinarki B92. Bilo je tu ‘vučjeg’ afektiranja, femkanja, srdačnog, kao, osmehivanja, značajnog, a mudrog klimanja glavom… sve dok novinarka nije postavila pitanje-konstataciju u smislu da je Jeremić u tenisu, Đilas u košarci… kao onih devedesetih. Nije dobila odgovor. Bahato, arogantno, nepristojno, džiberski čak, šef diplomatije i predsednik teniski je izašao iz televizijskog kadra…“ (Sajt Radija 021, 7. jul 2011)

Ovi su izvodi iz mojih, nekada objavljenih, tekstova. Makar ih je mnogo sličnih, iz različitih medija, oni nikako nisu hvalospev sopstvenoj novinarskoj hrabrosti. Znam imena i angažman kolega, a nije ih malo, koji su, „šakom-u-glavu“, pisali o likovima iz vlasti. Čine, neki od njih, to i danas…

Ovo je podsetnik za Aleksandra Vučića, budući da je znao za njih. (Za neverne Tome, znam da je znao!) Kao isfrustrirani, netalentovani novinar u pokušaju, nespreman da sam nešto suvislo napiše, on se, tada kao opozicionar, opredelio da manijakalno precizno čita novine, gleda televizijske emisije i sluša radio programe u kojima je kritički pisano i govoreno o tadašnjoj vlasti, a o njegovim smrtnim neprijateljima. A toga je bilo na kamare. Objavljeno za vreme vlasti – kako Vučić i njegovi satrapi papagajski ponavljaju – „žute ološi“, u „vreme jednoumlja“, „kada – kako Vučić voli da slaže, a da ne trepne – niko nije smeo ni slovca da objavi protiv njih“.

Da li mogu danas, predsedniče Vučiću, da se u medijima pod Vašom gvozdenom šakom, pojave takvi ili slični tekstovi o, recimo, dogradonačelniku beogradskom, ministru spoljnom, ili bilo kojem ministru? Mogu li? Dokažite, Vučiću! Pokažite „da se nikoga ne bojite“, „da se ne plašite pritisaka“, dokažite i pokažite da u „Srbiji štampa jeste slobodna“! Da vidimo tu hrabrost. Ako već ne želite da odgovarate nepoćudnim novinarima, dozvolite izdresiranim, kao novinarima, da ponekad, malčice makar, napišu nešto što bi ličilo na ovo napred navedeno. Može? Smete? ‘Ajd da vidimo…