Četiri, a samo naše

E, da se mnogobrojni među nama, besramni otimači tuđeg (oteto – prokleto!) nisu sa onolikim lopovskim entuzijazmom bavili ‚srpskom‚‚ stotom medaljom, već da su, svaki u okviru svoga posla i zaduženja, učinili još više za naše olimpijce, možda nas ne bi pogodila surova sudbina, takozvanih ‚‚drvenih‚‚ medalja: troje naših atleta završilo je takmičenje na surovom, najgorem, kobnom… četvrtom mestu. (Pitajte Đokovića, Arunovićevu ili Čavića zašto?) Da su se zaduženi po raznim komitetima, savezima ili ministarstvima još žešće potrudili, pa umesto, recimo, one srpske kuće u londonskom ‚‚daun-taunu‚‚, zakupljene za proslavljanje medalja i guženje, u to ime, tamo prisutnih političara, te novce uložili, na primer, u svlačionicu – onu higijensku i civilizacijsku sramotu – u kojoj borave, pre i posle treninga, predivne sestre Moldovan, da su mnogobrojni sportski žurnalisti učinili dodatni napor u medijskoj pripremi za najviše domete naše tekvondo ekipe, mladog plivača Stjepanovića, kuglaša Kolašinca, Španovićeve, veslače, strelce, kanuiste Novakovića… moguće kao mera bi postalo – stvarno. Dakle, spektakularno. A samo naše!

Dobro. Sve što je trebalo od događanja videli smo na televizorima zahvaljujući ogromnom trudu ljudi iz RTS. U kvantitativnom smislu, potpuno. Kvalitet? E, tu su ocene vrlo negativne. Posebno kada je reč o novinarima. Odavno se nije dogodila takva oluja pljuvačkih komentara. Javila se tim povodom i ala i vrana. I ko zna, i ko nema pojma. Ni o sportu, ni o televiziji.

Meni je, generalno gledano, najviše smetala odluka odgovornih da se centralna emisija Šesti krug (ne samo zbog Dejana Pantelića) emituje svakodnevno iz Beograda, umesto da se to činilo – poput mnogih drugih javnih servisa – direktno iz studija u Londonu. Još više mi je smetalo odsustvo izjava, prvih utisaka i komentara aktera, odmah nakon utakmica ili takmičenja, kako su to, recimo, radili Italijani ili Hrvati. Bilo je tužno gledati novinara Strajnića kako, ali bukvalno, moli strelkinju Arunovićevu da nekako posreduje kod koleginice Maksimović da sa svojom medaljom dođe do studija. Svoja nadanja, ali ne i obećanja u tom smislu, izneo je i kolega mu Memedović nakon trijumfa Milice Mandić. Neverovatno! Da li je u Londonu bilo organizatora ili producenata? Zar nije ranije dogovorena čvrsta veza između ljudi iz našeg olimpijskog komiteta i javnog servisa? I, konačno, kada je reč izveštačima mene nije iritiralo ono što su oni govorili – mnogo ili malo, tačno ili pogrešno, u pravom trenutku, ili u nevreme… – već ono što nisu kazali. A morali su! Kao i uvek u poslednje vreme na RTS, najveći broj njih (sem Duška Korača i, donekle, Jovana Memedovića) bili su reporteri a ne – komentatori. Razlika je drastična.

(@Ducabog)