Čitate sada Studio B

Ova zagrada, kod mene makar, s jedne strane omeđuje, a opet, spaja dva književna žanra.

Pokušavam, naime, da u autobiografijama osetim snagu emocija koje su autori ponudili čitaocima pišući o sebi i svetu koji žive, budući da su te intimne priče često konflikt stvarnog i sanjanog.

Doživljenog i izmaštanog. Nema varljivije i prevrtljivije kategorije od ljudskog sećanja.

Što bi kazao Crnjanski: „Memoari su uvek bili najbolji deo književnosti, osobito kada nisu doslovce verni.“ Utisak ponekad pobeđuje podatak.

Biografije su, dočim, lišene tog preteranog ličnog. Objektivnije su. Nekada su surovo iskrene, do te mere da čitalac nije sasvim siguran da li pisac voli ili prezire onog o kome piše.

Postoji i nešto između. Ili, nešto treće. Nepostojeće u pedantnoj žanrovskoj književnoj klasifikaciji. Ono što je premudri sremački cinik Mihiz nazvao „Autobiografija – o drugima“.

E, upravo se tim „žanrom“ bavi novinarka Branislava Milunov u svom obimnom tekstu, a iskreno se nadam, da će vrlo skoro biti sabrano i u knjizi, sa naslovom „Slušate sada Studio B“.

Ta je radio-stanica – metaforički i doslovno – bila semafor koji je, kao na nekakvoj orijaškoj gradskoj raskrsnici, pokazivao što je dobro, lepo i kulturno, šta bi to, možda, moglo biti i šta to, izvesno, nije.

Svojvresno gradsko zeleno, žuto i crveno!

I to je trajalo, više ili manje uspešno, od 1970. kada je stanica osnovana, pa kroz sve društvene turbulencije do pre desetak godina, kada je Studio B izdao i prodao svoj identitet.

Brana, nekada zaštitni glas znamenite, obožavane (trebalo bi da napišem i kultne, ali neću u inat modernim semantičkim varvarima, što neznalački besramno, neprestano pogrešno upotrebljavaju reči i pojmove) radio-stanice, upustila se u mukotrpan posao da osveži sećanje na prostor u kojem je provela, verovatno, najplodonosnije profesionalne godine svoga života i, dabome, na izvanredne ljude sa kojima je tokom njih sarađivala.

Ova vrsna novinarka, mudro a diskretno, u tu „autobiografiju o drugima“, udenula je i svoju intimnu priču u zadati okvir. I učesnik i svedok, potajno onomad arhivar, a sada, kroz velika spisateljska vrata stupa kao autor uzbudljivog autobiografskog štiva.

Učinila je to besprekorno ubedljivo, novinarski perfektno, slažući, godinu po godinu, tvrdoglave činjenice i sećanje ili utiske o istim, imena novinarskih legendi, kroz nazive popularnih emisija… sve bez smarajućeg detaljisanja, samo važno i bitno, uverljivo i zanimljivo.

Nedostaje Branin predivni glas, pa da se čovek ugodno smesti, pićence u ruke, i sa uživanjem sluša, sluša… Sada će moći sve to isto, ali uz drugu vrstu lične posvećenosti da čita, čita…

Vrednosti Branine knjige je prepoznao Draža Petrović, glodur Danasa, i tekst je fragmentiran i u dvomesečnoj feljtonskoj formi objavljen tokom februara i marta. Sada knjiga čeka pametnog izdavača i svoj oblik između korica. Jedva čekam!

Kako god bilo, Branislava Milunov se odužila svojoj profesionalnoj ljubavi, podigla pisani spomenik jednoj od nezaobilaznih duhovnih toponima srpske metropole. A šta ste, tim i sličnim povodima, učinili vi, drugi, Beograđani? Akcijom? Ćutanjem? Odobravanjem? Ignorisanjem? To je i vaš grad! Ili?