Datumi i sećanja

Onog od pre četvrt veka, kada je u Novom Sadu – od beogradskih tajnopolicijskih službi do svakog detalja precizno pripremljen i od takođe dobro instruisanih novinarskih snaga žestoko podržan – izveden, kao, svenarodni udar protiv, kako se urlalo, od jogurta, mokrih pločnika, „omraženog, otuđenog, autonomaškog, secesionističkog, foteljaškog…’’ pokrajinskog rukovodstva. Vaspostavljen je tako u Vojvodini namesnički režim, neprikosnovenog i obožavanog Miloševića. Pod šest ukrštenih baklji, vizuelnom simbolu tadašnje države, ni malo simbolički, podmetnut je uništavajući požar kojim će, u godinama koje su sledile, na razne načine, najčešće u krvi, biti razoren dotadašnji zajednički život južnoslovenskih naroda.

I onog, pre trinaest godina, kada je, opet se činilo, u svenarodnom buntu, srušen Milošević i njegova, u zločinu i lopovluku, ogrezla kamarila. U vatrenim jezicima tada zapaljenog parlamenta, pokazaće se vrlo brzo, izgorela su i ogromna nadanja da će, oslobođen i u demokratiji, ovaj narod živeti bolje, pravednije i srećnije.

Datumi i sećanja. Živi i mrtvi. Potonji su, doslovno i figurativno, mnogobrojniji. Po raznim pitanjima i odgovorima, naročito onim koje nikada nismo dobili.

Milošević. Krunić. Kostići. Bora Jović. Božović, Šolević… Dokle nam sežu sećanja? Kertes, to smo čuli, teško može naizust da pobroji u koliko je suđenja neposredni akter bio, koliko je godina robije fasovao, a šta ga još čeka.

Đinđić? Šta i koliko, odista, znamo, šta nam sećanja sugerišu?

Koštunica? Ni u ponoćnim divanima sa omiljenom mu sovom, verovatno, ne uspeva da dokuči da li je, uistinu, bio predsednik države, pa premijer, ili mu se sve samo učinilo.

Baš kao i Tadić. Kakva su mu se čuda slučila i za tren porušila: beše šef države formalno, premijer, cela vlada nezvanično, sve i svja u partiji, pregovarač, ugovarač, dogovarač… moćan i silan. I kao u ribarčeta snu, čun se ljuljnu…

Nikolić baštini posledice prethodnika. Ni kriv ni dužan. Uživa. Baš! Putuje po belome svetu, slika se sa kolegama, deli ordenja, očinski hvali i teši, po koju packu udeli razuzdanoj čeljadi… Eto ga na sportskim borilištima, u operi, ima ga u novinama i na televiziji, obavezno sa pogrešnim tezama i neuspelim antitezama… Tek da ga ne zaboravimo onakvog kakav on, zaista, jeste. Živi svaki dan punim plućima, „čovečanski’’, kao da mu je poslednji. Sa razlogom. Njegovo danas, a da mu to nisu još javili, uveliko je – juče.

Pejsaži posle bitaka. Snegovi, snegovi… Lanjski i preklanjski. Mrtva priroda.

Jedan, dočim, organizam (politički) u svemu tome, buja li, buja. Kraj se ni ne nazire. Gospodar Vučić: voljeniji od Miloševića iz gazimestanskih dana, popularniji od Koštunice u posleoktobarskim noćima. Prisutniji u medijima od obojice, plus Tadić na kvadrat. Iza njega, kano klisurine, stoje i parlament i vlada i vojska i policija… Opozicije mu nigde. Ni poput fikusa u nekolikim mu kabinetima. Ima inostrane savetnike i domaće izvršioce. Biće i obrnuto, sačekajte. Za sve se pita. Od ekonomije, do kulture i sporta. Vole ga podjednako, priča se, i u filharmoniji i na stadionima, među najžešćim navijačima. Polaže temeljne kamenčuge, predlažu ga za počasnog građanina nekih varoši, uskoro slede i doktorati. Srbija voli da obožava.

Datumi i sećanja. E, za Vučića se datumi ne vezuju. A koji bi bili? Onaj kada je pobedio na izborima kao drugi čovek svoje stranke, ili onaj kada je postao drugi čovek vlade? Ili, kada je odlučio da, baš u svemu, ide „iz dvojke u keca’’?

A sećanja? Za njih je još vrlo rano. Kako se događanja slažu, načekaćemo se da nam (njegovo) danas postane juče…