David i kornjača

Ono dramatično trajanje sa neizvesnošću od koje srce hoće da preskoči, ako već i ne iskoči iz grudi, ili kada od uzavrelog adrenalina para izlazi na uši takmičara, ovovremenih bogova, velikih i malih, ali i njihovih nepokolebljivih poklonika i sledbenika.

Da, da, u sportu nema kraja pre „poslednjeg sudijinog zvižduka“, da upotrebim tu, milion puta upotrebljenu frazetinu – od, stilom i maštom zakinutih – sportskih žurnalista. Ta – pa, valjda, jedina izvesnost u sportu – traje do poslednje sekunde meča, poslednjeg poena, poslednjeg skoka ili izbačaja na takmičenju, važi ona, ta neizvesnost, i za grudi koje će prve preseći vrpcu na cilju, telo ili mašinu koja će protutnjati kroz ciljnu ravan, za šaku koja će prva dodirnuti ivicu bazena…

Zašto toliko uzbuđenje od koje ključa krv i ispadaju kutnjaci? Zato što u sportu ne pobeđuje navek brži, jači, talentovaniji, tehnički i taktički obučeniji, iskusniji, poznatiji, bogatiji… Nekad, na opšte iznenađenje, trijumfuju borbeniji, manje nadareni, požrtvovaniji, spretniji, siromašniji, srećniji… Zato!

Mudri i posvećeni sportski pedagozi, oni od kojih sve počinje, obogaćuju dečije glavice oko sebe, uz ostalo, i po(r)ukama iz basne o trci između kornjače i zeca, ili iz legende o borbi Davida i Golijata… Retki klinci, nažalost, to zapamte i prihvate kao svoju sportsku, ali i životnu filozofiju. Većina, ne! Iz raznih razloga. Uglavnom zato što nisu ni imali prave trenere, ili ih nisu (po)slušali kada je trebalo, još na pragu avanture koja se zove sport. Ili život, svejedno.

Takvi su odnos prema pobedi ili porazu, očekivanom ili iznenadnom, učili na stadionima, ili uz televizor. A tamo, u grupi naročito, funkcionišu samo dve dijametralno suprotstavljene emocije: aplauz i zvižduk, radost i tuga. Premalo za istinsko razumevanje sporta, odveć premalo.

Ovih su dana novinari, ti (in)direktni kreatori javnog mišljenja i ponašanja, ispratili naše vaterpoliste na, kao, siguran put ka još jednoj tituli i odličju.

U Španiju, na svetsko ogledanje, ovoga puta. Optimizam beše sa pokrićem, budući da naši momci znaju samo za uspehe. Postolje, isključivo: prvi, ponekad drugi, retko treći…

Avaj! Zaboravili su žurnalisti (možda baš stoga što velika većina njih nije, kada je trebalo, imala one trenere sa početka teksta) da su svi ti uspesi, prečesto, bili posledica jedne jedine akcije. Jednog šuta! Odbrane ili promašaja. Mi smo se obično radovali, a rivali su nam tugovali. Ovoga puta su jedna odbrana protivničkog golmana i promašeni peterac direktno uslovili da naši budu – sedmi! (Trijumfovali su Mađari, koje su Srbi surovo „preplivali“ u grupnoj fazi. Eto.)

Ili, omladinski su nam reprezentativci otišli, tiho i bez velikih nadanja, na evropsko fudbalsko prvenstvo u Litvaniji. Skepsa beše sa razlogom, jer se reprezentacija jedva plasirala (povoljnija gol-razlika od suparnika) na šampionat. A tamo su ih, u međuvremenu kadrovski vrlo oslabljene, čekale veoma jake ekipe poput Francuske, Portugala, ili godinama već, suverene Španije…

Korak po korak, međutim, sjajno vođeni od selektora Drulovića, mladići su srcem Davida i razmišljanjem kornjače, stigli do – titule.

Dva velika iznenađenja. Neprijatno i lepo. Znači li to da su vaterpolisti zakoračili u godine ozbiljne krize i u seriju loših rezultata? Jesu li omladinci ovim trijumfom najavili da sledi period u kojem će Srbija biti fudbalska velesila? Ne! U oba slučaja, iz mnogo razloga.

Jer, o sportu je reč. Njegovoj tajnovitoj nepredvidivosti. Pa, ko je razumeo, razumeo…