Đavolje sitnice

Dovoljna je, međutim, jedna greška bilo kog pojedinca, pa da ekran bude „crn“, ako se razumemo.

Zato – naročito u informativnom programu – jeste vrlo neukusno, nevaspitano čak, i potpuno neistinito, kada osoba pred kamerama kaže „moj gost“ za nekog ko je ušao, ili će stići u studio, i tako se – samoljubivo, a nezasluženo – poistoveti sa kompletnom ekipom koja toga dana priprema i realizuje program. Ponoviću, u informativi, gde je zajednički duh dodatno naglašen, jer je neophodan.

Retko to čujem čak i od Kristijan Amanpur – novinarske legende CNN i velikog idola mnogih ovdašnjih televizijskih poslenika – koja znamo, mnogo toga u novinarstvu jeste ili nije, ali od skromnosti umreti – neće!

Stoga, domaće „kristijane i kristijani“, ručna kočnica. Možda će jednog dana neko od vas, odista, svojim radom i ugledom, zaslužiti da mu se sopstveno prvo lice jednine poistoveti sa redakcijom u kojoj radi… Možda? Danas to, izvesno, niko od vas – ne!

Postoje drugi programski žanrovi i formati gde je individua – planski – od imena u naslovu emisije do odjavne špice, zvezda oko koje se sve vrti, te, smišljeno dopušteno, uživa u izmaglici samoljublja i japajaizma.

Mnogi od onih koje svakodnevno gledam, odveć neretko, čine greške u profesionalnim koracima i time, na očigled odanih gledalaca, krune ugled kuća u kojima rade. Recimo: odu mi u totalnu erekciju – još preostale – dlake na glavi, kada čujem voditelje ili spikere, dobro, prezentere, kako, ali ni u ludilu, ne mogu da ubodu pravilni akcenat inostranih imena i toponima.

Uključujući i prezimena i imena globalno hodajućih „svetlećih reklama“.

Usput, na mnogim jezicima se imena još dodatno akcentuju onom kosom crticom iznad određenog slova, što će reći da je tim ljudima, na tim jezicima, dodatno bitno da im se imena i prezimena pravilno izgovaraju.

Ne znam zašto, ali posebno je teško, gotovo nemoguće, da mnogi ispred studijskih kamera pravilno izgovore prezimena bilo kojeg čoveka mađarske nacionalnosti. Na Orbana su se nekako svikli, ali evropski komesar Varhelji – usput, za nas možda, aktuelno najbitniji funkcioner u celoj briselskoj administraciji – čudo neviđeno.

Kao da nesrećni „ur“ Oliver stiže iz Južnog Sudana ili Antila.

Neverovatno, budući da su Mađari naši sadržavljani, pola ih je Vojvodine, a – sudeći po tvrdnjama Vučića i njegovih papagaja – sa ovim „pravim“ u susedstvu, nismo imali bolje i prijateljskije odnose, otkada je sveta i veka, a mi zajedno, jedni uz druge, bitišemo na dnu nekadašnjeg Panonskog mora. Hajde više naučite, sramota je.

Znam, mnogi će čitaoci nezadovoljno odbruntati kako sam se okomio na dve sitnice, posebno u kontekstu onolikog đubreta koji se, iz sekunda u sekund, 24/7, priprema i emituje u ovdašnjem elektronskom kontejneru. Možda? Ali, zar đavo nije u sitnicama?

Budući da na ovom mestu – iz utorka u utorak – sma(t)ram o svemu i svakome, tako da televizija koju svakodnevno gledam, nikako ne sme da ima popust. I, nema! Jer nije bezgrešna. Insistiranje na ovim „sitnicama“ moj su iskreni podsticaj da se tamo zaposleni ljudi liše, ali baš svakodnevno, gluposti koje im se, nedopustivo, potkradaju. Obaveza je nekog ko je, „reprezentacija srpskog teve novinarsta“, da to, uistinu, i – bude.