U zamračenoj sobi – dok se mašina za rashlađivanje tuče sa spoljašnjih četrdesetak stepeni na suncu, koliko je već ujutro bilo ovih dana u mom gradu – pokušavam da se koncentrišem na neki tekst, kad li iz televizora, sasvim neočekivano, budući da je bio „rimoutovan“ na kanal VH1, krene da zaurlava zurla (valjda to, jer kod Bregovića ništa nikada nije pouzdano) poznati, a meni vrlo, vrlo davno nečuveni uvod u pesmu „Lipe cvatu“ jugoslovenskog benda Bijelo dugme.
E, ovaj spot ne smem da propustim: u nekoj bosanskoj pripizdini, ispred zgrade, recimo, m(j)esne zajednice u čijem je prizemlju najčešće bila i varijanta nekakvog doma kulture, ali – obavezno! – i birtija „stop-non“ radnog vremena, stiže crveni kamion („sive boje“) pun praznih gajbica, iz kojeg, u debelim, krznom ispunjenim jaknama, umotani – šatro šmekerski – u šalove, sa šoferskim kapama, izlaze Tifa i Redžić. U kafančugi sveopšti dernek. Konobar Ipe služi raju koja uživa u pesmi dvojice na bini. Jedan sa tamburom(?) u rukama, drugi sa dobošem, među nogama.
Tifa počinje… Strašan glas. Za sva vremena! Najbolji „Dugmetov“ pevač? Hm, a Bebek? Šta ćemo sa Alenom? (Pele, Maradona ili Mesi? Večita trilema…) Brega u crnom dugačkom kaputu u društvu sa brkatim i neverovatno izboranim jaranom, (da je bila samo još jedna bora, to lice bi se, valjda, samo od sebe raspuknulo) po svom običaju, šmira do negledanja. Gazi, kao ganut pesmom, svoj smešni šeširić, oivičen ružičastom (!?) trakom. Da, da, bio i ostao đilkoš…
Počinje i ples. Jaranica skida maramu i vrti je onako „šotevski“. Jedan „ubiven“ od cuge, zagrljen, spava sa flašom, ostali razvaljuju. Uskoro će, sudeći po natpisu na vici bine i „sretna nova godina“. Ili je već bila? Spot se završava snimkom mesta radnje, ali sa ulice, kojom nehajno prolazi Ristovski…
Na televizijskom ekranu, kako narečena stanice ponekad čini, pitanje za gledaoce:pogodite godinu? Odnosi se na proizvodnju spota, naravski. Znao sam odgovor: 1984.
Šta god od nje očekivao Orvel, surovo je opisavši u istoimenom bestseleru, beše to, tvrdim, dobra godina. Sećate li je se? Po čemu? Šta vam je prva asocijacija na istu?
Vrhunac je, dabome, bila – Olimpijada. Zimska, pa još sarajevska. Dan pre svečanog otvaranja nije bilo snega ni za poštenu grudvu. A onda je grunulo, kao nikada ranije. Snega toliko, da je iz svih krajeva zemlje krenula pomoć u mehanizaciji za raščišćavanje. Posle se godinama po belom svetu pričalo o fenomenalnoj organizaciji. Sve je štimalo besprekorno. (A, da: u nekoj mahalskoj prčvarnici su Kirku Daglasu, jednom iz plejade tih dana u Sarajevu prisutnih svetskih njuški, naplatili više za „deset-upola-s-lukom“ nego što bi glumačka legenda platila za lobstera u pariskom „Maksimu“. Jebatiga, desilo se…)
Cela Jugoslavija je, sa neskrivenim ponosom, bila – Sarajevo. Svaki je kamion – boja nije bitna – na šajbni, obavezno, imao zalepljen poster. Ili Tito, ili Brena, ili Vučko. Najčešće, kombinaciji tog trojstva. Poslednja godina Velikih zvezda…
Da se vratim opisanom spotu. Metafora! Igrani junaci su, uz sva čuda i pokore, velike i male poroke, u tim svojim životima, bili – svako na svoj način – nekako, srećni i zadovoljni. Veseli. Makar nam se – više ili manje – tako onda činilo. 1984!
Nesreća se, teška i krvava, nevidljiva i nenajavljena, već valjala iza bosanskih brda. Stigla je, nekako baš u tim „olimpijskim“ danima, osam godina docnije …
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
