Srpski fudbaleri putuju u Rusiju na svetski loptački samit. I to je ključna vest, koja pokriva sve drugo sa njom u vezi.
Za udruženje fudbalskih cepidlaka – čiji sam dugogodišnji nepopravivi član – bezbroj je, međutim, razloga da se narečena novost ljušti i ljušti, poput orijaške glavice luka.
Najkraće kazano, dobri rezultati, posebno onaj konačni, potpuno su otupeli oštrice (eventualnih) kritika javnosti. Mislim tu na pripadnike fudbalske struke, a posebno na novinare, ali i raznorazne individue koji se za takve lažno predstavljaju. Dakle, sve one, koji po medijima i „medijima“, prate zbivanja oko Muslinovih izabranika.
U bezmalo svim utakmicama naša reprezentacija je imala ozbiljne krize, početničke greške, uz prečesti individualni i kolektivni pad koncentracije. Sreća nam je – naročito onda kada je bilo neophodno – sa osmehom, namigivala.
Telegrafski: izvanredni golman Stojković, nesigurna linija centralnih bekova, razigrani – golgeterski i dodavački – Tadić. Ostali, kako ko i kako kad. I, naravski, pre i posle svega i svih – fenomenalni Matić!
Sve je to, ili blago konstatovano, ili potpuno prećutano u većini naših medija.
Mini-ilustracija: znam, recimo, da Aca Stojanović sa RTS poznaje fudbalsku igru, mnogo radi na sebi, usavršava se, uči… U komentarima je, međutim, odveć suzdržan u kritikama, prestrpljiv, bira reči. OK. Petica za lepo ponašanje i učtivost, ali komentator je obavezan da nekada podvikne, da kaže gorku istinu. Surovu kritiku. Kao nekada njegovi redakcijski prethodnici Stojaković i Pantić. Nešto poput Vlade Novakovića na SK.
Kao Gorčin Stojanović. Reditelj, erudita, autsajder. Ali, svaka mu je bila na mestu. Čovek „đani“ fudbal! Kao retko ko, od ovih, za to plaćenih…
To cenim, takve poštujem.
Dobro, evo i mene cepidlake, na crti: selektor Muslin bi morao, što pre i što jasnije, da javno prizna da je sa ovom selekcijom dosegnut zenit, i da, ako hoće rezultatski uspeh u Rusiji, mora značajno da izmeni kadrovski potencijal i odabere sistem igre koji će tom novom sastavu, pojedinačno i timski, najviše odgovarati.
To bi, konkretno, značilo da se nekim dugogodišnjim reprezentativcima, uz sve počasti, valja zahvaliti, na neke treba zaboraviti, i, konačno, priključiti ekipi junoše koji su osvojili svetsku omladinsku titulu. Bar šestorica njih zaslužuju „rusko leto“. Da, i kapitensku traku Matiću! On je vođa tog tima. Igračina – kojeg nije sramota da zbog ekipe, ali i sebe, zaplače – zaslužuje tu počast!
Da li će tako nešto novinarski korpus prihvatiti? Teško.
Da li će Savez sa kokezima, broketima, lušticama (ne, ovo nisu imena iz Hajdukovog šampionskog tima iz pedesetih godina prošlog veka, nego došlo mi tako, kao laka sprdnja…) insistirati na drastičnom podmlađivanju ekipe, zarad ulaganja u budućnost? Naravski, neće.
Kako god, ja napisah. I, lakše mi je…
P. S. Zašto ovakav tekst na ovom mestu? Zato što nas je davno učio profesor Sergije Lukač – pozivajući se na Maršala Makluana – da su i igre medij. Fudbal, dakle.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
