Izbezumljuje me horsko kokodakanje iz mnogobrojnih domaćih medijskih kokošinjaca u najavljivanju, kao, stote srpske olimpijske medalje. Dosta! lli, kako bi to kazao srpski predsednik Toma Nikolić, prognozirajući deset (!) odličja našima u Londonu i pritom poentirao, na brzopotezno naučenom (?) engleskom jeziku: „inaf“!
Pisao sam onomad, baš na ovom mestu, šta mislim o tim famoznim kalkulacijama u vezi sa medaljama koje su, dajući sve od sebe, sa neskrivenim ponosom i ushićenjem, kadgod osvojili sportisti, nastupajući, za tada, zajednčku državu. Doduše, različitih imena, makar, u prefiksu, istih.
Znam, nisam mutav, da je Srbija nekakav sukcesor, naslednik šta li, nekada zajedničkog, ‚‚porodičnog blaga“ (!?!), ali, u svemu valja imati stila i ukusa.
Hajde da nas povuku emocije, pa da medalje osvojene u kolektivnim sportovima, nekako, sa zvezdicom upozorenja i dodatnog pojašnjenja, prebacimo na svoj saldo, ali ko normalan ovde u zemlji Srbiji, (posebno ako je sportista, još i vrhunski, pa i sam učesnik neke od olimpijada) može sebi, ili svima nama, pripisati medalje jednog Cerara, Đurđice Bjedov, Parlova, Rusevskog, Ljubeka, Franka… ili skakača Ulage, kada znamo da Srbija, u konkretenom slučaju, nikada nije imala, nema, a teško da će kada i izgraditi skakaonicu za skijaške skokove.
Zamislite da su istorijske okolnosti učinile drugačije i da je Srbija pre dve decenije, odlučila da sama i jedina, napusti zajedničku državu i zakorači u sopstvenu nezavisnost. Da je ona, velika, Jugoslavija, hajde da nastavim sa tom, šta-bi-bilo-da-je-bilo igrarijom, prežvela, ali bez Srbije, naslednici zajedničkog blaga, tada bi bili svi oni, koji su u toj državi ostali. I, zamislite dalje, o bruke i sramote, da se ta ‚‚Jugoslavija“ ili njeni sportski i politički zvančnici, eto, baš u Londonu, zakite sa medaljama naših Horvata, Simića, braće Kačar, Obadova, Šekarićeve, Maksimovića, Pančića, Stanulova…
U celoj toj halauci oko stote ‚‚srpske“ medalje najmanje mogu da razumem Vlada Divca. Vrhunski sportista, korektan čovek, predsednik naše olimpijske organizacije, ipak, pristane na to međunarodnopravno tumačenje nasledstva i suksecije, kao alibi za prisvajanje onoga što nam ne pripaa. Možda legalno i legitimno, ali, Vlade čoveče, i potpuno – nesportsko. U svakom detalju poimanja te prelepe i prepoštene ljudske aktivnosti. Na sport mislim, dakako.
Rešenje, naravski, postoji u – rečima. U korektnoj formulaciji. Nešto poput… sportisti Srbije su u ranijim zajedničkim državama nastupajući na olimpijskim igrama, učestvovali u osvajanju, ili su sami osvojili toliko i toliko medalja, a od osamostaljivanja, kao nezavisna dražva, – toliko i toliko.
Sve jasno. Sve pošteno. Sve sportski. ‚‚Inaf“!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
