Duvanje balona

Takozvana predizborna kampanja, ma koliko beskorisna bila, predstavljala je kolektivno duvanje balona velikih očekivanja i golemih nadanja. Sve beše u cilju veličanja lika i dela jednog čoveka (Aleksandra Vučića) i partije mu (SNS). Balon će, dabome, sve one koji su učestvovali u njegovom punjenju podići u stratosferu nerealnog i imaginarnog.

Dok tamo gore, u susretu sa nečim stvarnim i opipljivim, ne bude kobno probušen. Sledi pad. Prizemljenje. Tvrdo. Bolno.

U toj akciji – kako se na osnovu internih sondaža u partijskim centralama – već i u izbornom danu dalo naslutiti, učestvovao je tek svaki četvrti među nama.

I malo i mnogo, kako se uzme i izvaže. Ništa neće promeniti opšti utisak čak i ako brojanje glasova pokaže da je među takvim, sa snažnim plućnim kapacitetom, bila i trećina građana Srbije. Manjina, izvesno jesu. Ali, pobednička manjina! Zakoni demokratije takvo ponašanje tolerišu i pobednicima, takvim kakvi su, dodeljuju sve atribute vlasti i poluge vladanja. Oni koji su izbornog dana ostali kod kuće, glasali za gubitnike ili crtali po glasačkim listićima, mogu samo da se ljute. I u gnevu razmišljaju šta im je u budućnosti činiti.

Konkretni rezultati izbora? Hm… šta god tim povodom izjavljivali partijski aparatčici, svi su, definitivno, dobili manje glasova nego što su se nadali. Ali, tvrdim, pa gotovo svi odreda, ipak su upisali mnooogo više nego što su, objektivno posmatrano, zaslužili.

Krunski svedok za tvrdnju je naše svakodnevlje, neoborivi argumenti su naši životi u istom.

Zapravo, stranke su, hajde uz neznatne izuzetke, dobile obrnuto proporcionalno svojim istinskim zaslugama. I tom, nažalost, ružnom svakodnevlju i nama u njemu, i nakon izbora neće biti tačka, već tek zapeta. Ono, takvo, hita dalje…

Mediji u tom igrokazu? Strašno! Ako su pojedinačni duvači u spomenuti balon uložili sve svoje psihofizičke kapacitete i to transponovali u snagu sopstvenih pluća, onda su mediji, ogromna većina njih, u tom naduvavanju koristili orijaške kompresore.

Odista se ne sećam – a pamtim slonovski dobro i dugo – da je jedna stranka (buduća pobednička, dakako) uoči izbora na raznim televizijama ovdašnjim imala nešto manje minuta, sati, dana… od svih ostalih partija zajedno! Nekolike agencije preciznim merenjima tokom cele kampanje navedeno belodano dokazuju.

A tek novine, ljudi dragi. Poneke su bile angažovanije u bezočnom navijanju za jednu jedinu stranku (SNS) nego što se to moglo videti na izbornim flajerima te iste partije.

Potpuno je svejedno da li je ovaj sramotni angažman posledica finansijsko-političkih preferencija vlasnika i urednika, pojedinačna sklonost ka analnoj speleologiji, žestoka (auto)cenzura, briga za goli novinarski (?) život… epilog je isti: nepopravivo izneveravanje i totalna rasprodaja svojih uzusa časnog novinarskog zanata.

Je li, bar, tu i tome tačka? Može li tako više i jače? Sumnjam. Ali, siguran sam, može isto kao do juče. Još neko vreme…

Nadam se da su makar poneki medijski hroničari ili arhivari deponovali pojedine naslovnice novina, autorske tekstove u njima, televizijske emisije i priloge i sačuvali ih za istoriju srpske novinarske bruke. Ustrebaće!

Toliko ovog (pred)izbornog dana. Ključni igrokazni zapleti tek slede. I mi u njemu. Hteli ne hteli! Jer, dobro je znano i bezbroj puta u praksi provereno i dokazano, da postoje dve važne radnje u ljudskim životima posle kojih nema kajanja. Ili se, bar, isto ne priznaje. U smislu ispravke, iliti popravnog za učinjeno.

Jedna od tih radnji izvesno nije zaokruživanje imena i partija na izbornim listićima. Druga? Pa, razumemo se, nismo deca… (Makar deca, katkad sa tom radnjom, imaju vrlo direktne veze.)