Koncem minulog vikenda, u ono vampirsko vreme kada se pozdravljaju danas i sutra, prisustvovali smo – doduše, posredno, putem televizije – dvema verzijama srpsko-srpskog duela.
Dabome, sasvim različitih predznaka i još različitijih namera i poruka.
U studiju televizije B92, u emisiji „Utisak nedelje“, prostačili su se puna dva časa Nebojša Čović, vrlo važan čovek u Crvenoj zvezdi, i Duško Vujošević, to isto u Partizanu. Slika i prilika.
Stotinak minuta docnije, pošto su pomenuti likovi već napustili poprište, pre svega sopstvenog brukanja, a onda i žešćeg omalovažavanja ogromnog auditorijuma, ali i netom (glavu na panj nudim da je baš tako bilo) primali telefonske čestitke oduševljenih istomišljenika za „fenomenalne“ nastupe, na televiziji Sport klub je počeo finalni meč teniskog turnira u meksičkom Montereju.
Dva lica Srbije! Najkraće i, možebiti, najslikovitije opisani spomenuti događaji.
Jedno, ono naše uobičajeno, svakodnevno, prostačko, netolerantno, svadljivo, nadmeno… Palanačko, u najružnijem tumačenju te figure.
Drugo, ono ređe, lepo, plemenito, sportsko, radosno, uspešno…
Svetsko, u elementarnom tumačenju ove figure.
Utisci? U Beogradu ništa novo. Natkurnjavanje u vređanju, sa najnovijim inspiracijama u izlizanom arsenalu prostote i sramote i sa kao ekskluzivno ubedljivim argumentima, a zapravo, onim otrcanim, bezbroj puta (zlo)upotrebljenim „činjenicama“ u višegodišnjim izlivima nepatvorene mržnje između Čovića i Vujoševića.
Začudila su me, priznajem, potonja reagovanja domaćih kvazianalitičara i paranovinara, šokiranih činjenicom da se ovde, u vrhunskom našem sportu, angažuju vrlo klupski i vrlo jednostrano najmoćniji političari. Oni koji jednim telefonskim razgovor rešavaju probleme. Finansijske i svake druge. Mislilo se ovom zgodom na Vučića. Ma, nije moguće?
Doduše, spomenut je u tom kontekstu i Tadić za njegovog vakta, pa i Dačić. Stvaaarnoooo?
Kao da isto i slično nisu činili Škundrić i Ružić, zar „večite“ nije mirio Đinđić, da li smo zaboravili na angažmane u tom smislu Mirka Marjanovića i Radmila Bogdanovića, ili na Dražu Markovića i one bahate generalčine? I sve tako do Krcuna Penezića i Franje Tuđmana. Do samih početaka, kada su onih poratnih dana osnovane nove svenarodne ikone. Jer, Zvezda i Partizan su, valjda je to svima jasno, sve ove decenije svog žestokog rivalstva bili pokriveni maksimalnom podrškom veoma moćnih ljudi. Tako je i danas.
Kako god, bilo je to još jedno odvratno političarsko-sportsko-medijsko veče.
Monterej? Sve suprotno, koliko god to može biti. Naše dve devojke, u duelu talenta i lepote, prvi put u istoriji, u jednom WTA finalu. Pobedila je starija i iskusnija Ana, a svet je, iz sada već čuvene srpske škole tenisa i, naročito, šarma, dobio novu miljenicu – Jovanu.
Njen ples kojima inače proslavlja pobede – ovoga puta uz marijači svirače, beše posvećen porazu i svojoj, za sada makar, uspešnijoj sunarodnici – emitovan je sledećih dana na mnogim svetskim televizijama.
A, onda su Anči i Jovča, ubuduće velike rivalke na terenu – nadam se i još veće prijateljice – zajedno otišle na večeru.
Dva lica. Ustvari, četiri. Stvarno i moguće…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
