Dva načina

Ništa novo u poslednjih četvrt veka u Srbiji. Onaj koji sedi na vrhu piramide vlasti nije preterano omiljen među većinom pripadnika običnog novinarskog staleža, jeste međutim, među „kapitalcima“ koji u medijima odlučuju. I to traje, dok ljubav i interesi ne iščile. A hoće! Ranije ili kasnije: Milošević, Koštunica, Tadić. Sledi to i Vučiću.

Srpski kancelar, više i odlučnije od prethodnika želi da, dok je u sedlu, medijske uzde drži čvrsto u sopstvenim rukama. Zato ga svakodnevno, najčešće direktno i bez posrednika, onoliko ima u javnosti. Moj informer (cinkaroš, druker, doušnik…) dobro pozicioniran među vlastodršcima, tvrdi da funkcionišu čak tri kruga zaduženih, znači onih koji – u svakom trenu dana i noći – Vučiću javljaju šta se o njemu i njegovoj ekipi govori i piše: od najtiražnijih novina i najgledanijih televizija, preko Tvitera, Fejsbuka i drugih društvenih mreža, pa do svakog bogovetnog komentara na raznoraznim sajtovima. Sve to proveravaju ljudi iz Vladinog biroa, kancelarovog kabineta i stranački aktivisti. Plus, naravski, ono što A. V. stigne „svojeočno“ i „svojeušno“ da proveri.

I stoga, sem nekolikih opštepoznatih gafova – uglavnom iz sfere privatnog i neformalnog – praktično za dve i po godine vladanja, nije bilo većih propusta u njegovoj perfektnoj obaveštenosti, što će reći, i pravovremenim državničkim reakcijama.

U tom smislu, Vučić je uspostavio standarde kojih, bespogovorno, moraju da se pridržavaju i da ih primenjuju svi oko njega, ali i o tome bi trebalo najozbiljnije da razmišljaju i politički i svaki drugi mu oponenti. To je jadan način upotrebe medija i javnosti.

Ne znam ko se (sem famozne Pakove) i kako o medijima i javnim nastupima predsednika Nikolića brine u njegovoj bližoj i daljoj okolini, ali tu duva takva promaja od koje će, vrlo skoro uveren san, obiljno zaboleti glava samog stanara zdanja na Andrića vencu.

Dug je niz Nikolićevih neprimerenih nastupa u javnosti. U medijima, posebno.

Njegovo prošlosedmično (in)direktno prepucavanje sa ministrom Dačićem – što nije zanemarljivo – predsednikom druge po snazi stranke u Srbiji, pred kamerama – što, tek nije nevažno – jedne strane televizije, oko kandidature na budućim predsedničkim izborima, prevazilazi eventualni diletantizam predsednikovih saradnika i savetnika po tim pitanjima, ali i nanovo dokazuje njegovu medijsku neukost i tvrdoglavo istrajavanje na tom svom, vrlo neobičnom, načinu komunikacije.

Ako su predsednik i kancelar odista u sjajnim odnosima, kako se neprestano tvrdi, njihov divan o uspostavljanju, koliko toliko, unisonog odnosa sa javnošću, bio bio primeren. Ne toliko zbog njih samih, koliko zbog ugleda i prestiža institucija koje personalizuju.