Osmi mart, iako međunarodni praznik, nema opšteprihvatljive standarde svog obeležavanja. Toga sam dana nasumice provrteo programe nekih velikih evropskih televizija (RAI, RTL, BBC, TVE…) i nisam naleteo ni na jednu ekskluzivnu emisiju posvećenu Danu žena.
Biće da je rodna ravnopravnost, aksiom svake demokratije i nezaobilazni beočug u poimanju osnovnih ljudskih prava, ono što se svakodnevno ogleda u životu savremene evropske civilizacije. Osmi dan u martu mesecu tek je podsećanje, možda novi podstrek, ideja za nastavak kontinuiteta, nikako ne i dan koji je sam sebi svrha i razlog za (pro)slavu.
U zemljama bivše Jugoslavije, međutim, uključujući i one koje su, formalno makar, članovi te demokratske Evrope, Osmi mart se i dalje obeležava. Izvesno ne kao nekada, bučno i raskalašno, ali je u medijima vrlo prisutan. U susednoj Hrvatskoj, na tamošnjom javnom servisu, u dve vrlo gledane informativne emisije („Press klub“ i „Nedjeljom u dva“) sagovornice (!) su sa vrlo kritičnim tonovima opisivale položaj žene u društvu. Pazite, sve to u državi kojoj šefuje žena, gde su ministar inostranih poslova, baš kao i predsednik ustavnog suda, takođe osobe ženskog pola. Onomad su imali premijerku, ali i ministarku odbrane… Šta kazati, u tom smislu, za prilike diljem „Severojužne Balkanije“?
Srbija? Videli smo slavlje, uglavnom na televizijama, u prigodnim prilozima ili u posebno obojenim emisijama. Najžešće je bilo u poznatim ovdašnjim studijskim šatrama. Vriska i cika sa klopanjem i podrigivanjem, i muškim primercima, dakako, u opasnom dertu. Kao nekada…
Nekada? Početak mog radnog veka, koincidira sa vremenima kada je taj praznik bio izuzetno cenjen i naveliko slavljen u socijalističkoj nam domovini. Drugarice, naše drage koleginice su – u zavisnosti od finansijske moći preduzeća – dobijale poklone u širokom intervalu vrednosti: od vaučera za korisnu kupovinu u dobro opremljenom robnjaku, pa do plaćenog višednevnog šoping-izleta u Segedin, Bratislavu, Grac, Trst, Sofiju, Solun…
Kolektivni ručak ili večera se podrazumevalo. Sa obaveznim igranjcem! Zajapureni, vrlo oznojeni mužjaci, kako je popodne ili veče i količina popijenog pića odmicalo, napadno i samouvereno su iskazivali svoje švalerske ambicije, dok su se koleginice, najčešće, samozatajno držale do svojih moralnih likova. U preduzećima se torokalo i kad nije bilo povoda, a nekmoli u situacijama u kojima se poneka muljaža dala naslutiti. Tada je, verovatno, iskonstruisana pričica o tome kako je jedna otresita ženica, navalentnog kolegu odjavila obećanjem da će mu (se) dati, sasvim sigurno, za Osmi mart. Onaj sledeći! Praznično darivanje postalo je tako dvosmerna relacija, po zaslugama: primiš-pokloniš. Dobra, vesela vremena…
E, kako nam se socijalistička domovina smanjivala i pritom druge umnožavale, zasluženo su stigla loša vremena u svakom smislu. Uključujući i praznovanje u čast naših žena. Uglavnom se sve svelo na čist protokol: eventualno po stručak cvetića, uz poljubac sindikalnog funkcionera i raniji odlazak slavljenica kućama. I to je to. Tu smo, gde smo…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
