Hrvatska je eksplodirala od sreće i ponosa. Marin Čilić, pobednik turnira u Njujorku, novi je nacionalni heroj, koji se slavi, ali bukvalno, na svakom mestu: od zagrebačkih fensi kafića, zagorskih kleti, slavonskih bircuza do dalmoških konoba…
A tek mediji! Slapovi rečenica, kilometri teksta opisuju podvig nad podvizima derana iz Međugorja.
Ali, pazite, Hrvatska nije nekakva egzotična destinacija, pa eto, „dogodilo se u divojke dite“, već ozbiljna teniska zemlja čiji su takmičari (Goran Ivanišević i Iva Mojoli) već osvojili grend slem turnire, takođe i Dejvis kup (Ljubičić, Ančić, Karlović, i, dabome, Ivanišević), zemlja sa vrlo jakom, autentičnom teniskom školom, sa cenjenim ATP turnirom u Umagu i stotinama i stotinama terena raznih podloga, po Istri i Dalmaciji, posebno.
I raduju su Hrvati onoliko. Čekali su trinaest godina – nakon valjanja „Zeca“ (Ivaniševića) po vimbldonskoj travi – da neko njihov opet miluje jedan od četiri najveća i najvažnija trofeja.
Svenacionalna euforija, rekao bih, dodatno je pojačana tamošnjim objektivnim smeštanjem svoje male i relativno siromašne zemlje u globalni kontekst. Time je uspeh još veći.
A mi? Kod nas? Čudna melanholija i pojačano neverovanje u snagu i moć naših šampiona, zaokuplja nam javnost, medije naročito. Prognozira se, uz ostalo, i skori kraj srpske teniske bajke.
Razlozi za pesimizam su ubedljivi: Đoković, okupiran ličnim problemima, daleko je od očekivane forme, Zimonjić više ne osvaja turnire; Tipsarević se dugo i mučno oporavlja sa neizvesnim ishodom, Troicki kroz četvororazredne turnire pokušava da se domogne prvih sto u svetu; naslednika na horizontu ima, ali se oni odveć sporo i neubedljivo nameću; poraz od Indije ovog vikenda u Dejvis kupu bacio bi našu reprezentaciju u drugu svetsku ligu, gde se devojke već nalaze…
Sve to stoji, ali! Đoković je i dalje, baš suvereno, najbolje plasirani svetski igrač sa objektivnim šansama da tako i okonča godinu, Zimonjić je sa partnerom Nestorom drugorangirani par na svetu; do prošle sedmice Srbija je bila jedina zemlja koja je imala dve igračice (Ivanović i Janković) među prvih deset na svetskoj rang-listi.
Prvi, drugi, deveta, deseta, malo li? Sve to u zemlji – maloj i apsolutno siromašnoj! – gde država ama baš ništa nije uradila za njihove blistave karijere, sem što bi delegirala svoje najviše zvaničnike da se u aerodromskim salonima, na svečanim balkonima i binama, besramno ogrebu o šampionski sjaj naših momaka i devojaka i tako svoje neubedljive i ničim dokazane likove i dela pofajtaju vodicom (tuđeg) uspeha i slave. Tako da…
Smeštanje u realni kontekst ne bi nam bilo naodmet.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
