Velika Britanija je ovih dana više mokra nego suva. Bukvalno. Poplava kakvu Ostrvo ne pamti već više od dva i po veka dramatično ugrožava ljude i životinje čineći pritom ogromne materijalne štete. U svakom smislu. London je nekoliko dana bio opasno ugrožen. Premijer Dejvid Kameron potpuno se – uz sve raspoložive službe i institucije kojima (in)direktno rukovodi – posvetio branjenju od podivljale vodurine. Odbrani, da budem precizan, svega onoga što se još moglo odbraniti, a tamo gde su prilike dozvoljavale, i prvim saniranjima teških posledica.
Gotovo sve belosvetske televizije – uz odista zastrašujuće dokumente, recimo, nadiruće Temze – emitovale su i snimak premijera Kamerona u trenutku dok okružen vodom, u punoj opremi kakvu nose britanski spasioci i profesionalci zaduženi za poslove u vanrednim okolnostima, sa obaveznim šlemom na glavi (pr)ocenjuje stanje i najavljuje dalje akcije države. Naravski da je u tom času prvi ministar mogao da održi konferenciju za medije i u zgradi vlade, ili eventualno, da se gospodi iz štampe obrati ispred zdanja sa brojem deset u londonskoj ulici Dauning.
Nije, sa razlogom. Od njega se očekivalo da ode „on d fejs of d plejs“ i odande poruči naciji kakvo je realno stanje i šta se još očekuje.
Već sutradan, budući da se situacija pogoršala, proglasio je u ime svog kabineta prirodnu katastrofu i definitivno odložio sve druge obaveze, uključujući i one međunarodne, poput već dogovorene, veoma diplomatski važne posete Izraelu i palestinskim teritorijama.
Tog dana se pojavio, ali u civilnom odelu, u jakni i sa visokim čizmama, gologlav, i poput kakvog alasa prošao u vodi do kolena kroz poplavljena mesta i razgovarao sa ljudima čije su kuće već bile pod vodom. Dakle, kada je o garderobi reč, ponašao se i strogo „baj d buk“, ali i slobodnije, van obavezujućih pravila službe, onako kako je smatrao da mu okolnosti dozvoljavaju.
Nije me mrzelo da pročeprkam po netu i pregledam britanske komentare tim povodom. Bilo je mnogo primedaba, uključujući i baš žestoke kritike na račun državne nespremnosti da odoli stihiji, prozivanja zbog nedovoljne ažurnosti u evakuaciji najugroženijih, snabdevanju sa neophodnim namirnicama i ostalim vitalnim potrepštinama… I to je to.
Priznajem, nisam našao nijedan negativan, iliti sprdajući komentar u odnosu na premijerove „autfitove“. Ni na onaj prvi pod šlemom, ali ni na drugi, više „kežual“. Ljude to tamo, očito, nije zanimalo.
Očigledno je kuda bi sledeće rečenice trebalo da vode. Ne pada mi na pamet, međutim, da pišem o PPV Vučiću i njegovom feketićkom „smetovanju“. Sve je već napisano i rečeno: u medijima, na društvenim mrežama, među pijačnim tezgama, u provincijskim bircuzima… I za i protiv. Oglasilo se, valjda, svako režimsko piskaralo, punim „ustima škrbavim“ braneći Vučićevu „gologlavu“ akciju. Nijedan vajni opozicionar – čak ni onaj čije kontriranje svemu postojećem ide i do one pogubne granice, kada, verujući da nema valjane kontrole, vadi u gnevu taštinu fotografiju iz buđelara i naručuje turu cuge ekipi iz kraja – nije propustio priliku da „othejtuje“ gest personifikacije omraženog režima. Smešno. Tužno.
Naveo sam britanski slučaj (ni ne pomišljajući da je tako nešto moguće danas u Srbiji) duboko uveren da se ozbiljna država i ozbiljni mediji u njoj bave isključivo ozbiljnim temama, u ozbiljnim vremenima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
