Fergijev put

Tako će na kraju ove takmičarske sezone, sa kamarom osvojenim trofeja (38) sa timom sa Old Traforda okončati tridesetdevetogodšnju trenerska karijeru, koja će za mnoge buduće decenije, možda i definitivno u istoriji ovog loptačkog sporta, (p)ostati reperna. Uzorna. Teško ponovljena. Nemoguće prevaziđena?

A malo je toga, bolje kazati, gotovo ništa nije nagoveštavalo onih poratnih dana u glazgovskom predgrađu Govan da se tu, među dečacima koji po ceo dan pikaju loptu, slažu zvezde, životne karte, šta li već, za jednu od najzanimljivijih biografija. Ne samo u škotskoj prestonici, ne ni u tom smislu prebogatoj Velikoj Britaniji, već vrlo globalno.

Fudbalski počeci su mu bili relativno skromni. U lokalnom Kvins Parku debitovao je kao šesnaestogodišnjak, ali je istovremeno puno radno vreme odrađivao i kao alatničar u jednoj fabrici. Već tada je – učestvujući dva puta u štrajkovima zaposlenih – pokazivao specifičnosti svoga karaktera: naglašen ponos, samopoštovanje do egoizma i tešku isključivost u komunikaciji sa autoritetima. Profesionalac je postao u prvoligašu Sent Džonston. Pored golova koje je neretko postizao, postao je poznat i po neočekivano gruboj igri za jednog centarfora. Delio je laktove po arkadama i bradama svojih čuvara i stoga dobio nadimak Britki Lakat. Sve je krenulo brže i lakše u karijeri nakon hek-trika čuvenim Renžrersima, timu njegovih dečačkih snova. Međutim, morao je da čeka još četiri godine (urbana legenda veli samo zbog toga što mu je supruga Keti katolkinja, a Rendžersi su sinonim za protestantski klub) ne bi li, za tada rekordnih 65 hiljada funti, najzad obukao omiljeni plavi dres. Za nacionalni tim, međutim, nikada nije zaigrao, ali jeste bio selektor voljene mu Škotske.

Posle velikih trenerskih uspeha sa Aberdinom (deset trofeja uključujući i trijumf u Kupu kupova i evropskom Super kupu) stigao je poziv svih poziva: Mančester junajted!

Zatekao je razvaljenu ekipu, prepunu istrošenih zvezda, snažnih sujeta i slabog trčanja, jačih u pabovima nego li na terenu. Trebalo mu je četiri godine do prvog uspeha (FA Kup) i čak devet godina do osvajanja prvenstva. Menjao je ekipu, svađao se sa igračima, dovodio nove (Šmajhel, Palister, Brus, Ins, Hjuz…), eksperimentisao, tragao, grešio neretko… Posebna epizoda je sa Francuzom Erikrom Kantonom. „Specijalnim vaspitanjem’’, od svadljivog, prepotentnog, raznim incidentima sklonog osobenjakovića, načinio je uzornog kapitena, glavnog pokretača i motivatora u ekipi. Početkom devedesetih, Bos, kako su ga zvali u svlačionici, odlučio se za kadrovski rez, i uz tada dvadesetogodišnjeg Gigsa („Video sam ga kao klinca, trčao je kao koker španijel.’’) u prvu ekipu, jednog po jednog, počeo da postavlja i tinejdžere iz omladinskog pogona: braću Nevil, Bata, Skolsa i buduću, možebiti, najsjajniju zvezdu britanskog, ali i svetskog fudbala – Dejvida Bekama. Ostalo je istorija…

Nije se nikada odrekao svog lokalnog akcenta. („Nisam iz Glazgova, ja sam iz Govana!’’) Divanio je govanski u hiljadama radio i televizijskih intervjua, ali i, odeven u tradicionalni kilt, primajći orden i titulu sera od kraljice Elizabete. Stotine su njegovih veralnih bisera, a za kraj ovog krokija, navešću jedan koji mnoga toga ilustruje. Kada je krenula priča o mogućem prelasku Ronalda (tada najsjajnije Junajtedove zvezde) u madridski Real, po mnogo čemu najvećeg globalnog rivala, on je rekao: „Ne! Nikada u tu mafiju! Njima ne bih prodao ni virus.’’

Jedan je (bio) Fergi!