Golubica

Pre četrnaest godina, uz praznični 23. oktobar, važeći Dan oslobođenja, tadašnja gradska vlast, takozvana opoziciona (čiji sam deo, manje spletom neočekivanih okolnosti, a više sopstvenom lošom procenom, i sam izvesno vreme, bio) je, dakle, odlučila da se ubuduće praznuje i prvi februar, dan kada su 1748. višenacionalni i mnogokonfesionalni žitelji na levoj strani Dunava, a naspram varadinske utvrde, od imperatorke Marije Terezije, otkupili pravo da budu slobodni građani, slobodne novosadske varoši.

Uzgred, sećam se histerije naših političkih oponenata, danas gorljivih zagovornika Evrope i regionalizacije otadžbine nam, kako su, samo pri pomenu prvog februara, dobijali verbalnu gorušicu i belo pranje. O tempora, o mores – mora da su baš tako, svoje aktuelnosti, komentarisali naši učeni, novosadski preci.

Da se vratim prvom februarskom danu i istoimenoj nagradi. Prvih nekoliko laureata, odista behu ličnosti vredne svakog poštovanja. A, onda su, kako to po nesreći biva, stvar u svoje ruke uzeli lokalni političari i njihovi čauši, te su se u tužnom nizu, smenjivali i likovi čija, ni šira rodbina, ne zna da su se bavili onim, za šta su bili nagrađeni.

E, prošle sedmice, Golubica (simbol grada i nagrade) vratila se kući. Pravo u ruke doktora Dušana Popova, legendarnog publiciste, prvog urednika, nekada moćne i prestižne Televizije Novi Sad, dugogodišnjeg sekretara Matice srpske, čoveka koji je, bezmalo sam, priredio i objavio tridesetotomnu enciklopediju Novog Sada. Ne znam ima li još grada na kugli, koji ima svoju enciklopediju? To nije samo dosadni azbučnik ljudi, događanja, pojava i običaja novosadskih, već je reč o prvorazrednom novinarskom štivu.

Gledam Dušana kako na lokalnoj televiziji, nepretenciozno priča i o svojim televizijskim danima i ljudima kojima je rukovodio, a veliku većinu je sam za taj posao odabrao. Da, posle svega, to je bila akademija televizijskih nauka! Naročito u poređenju sa onima, sve gorim i gorim, koji su docnije, u tu kuću dolazili.

Srećna ti Golubica, učitelju!