Ima ljudi, naših sadržavljana, koji se nisu odveć potpisali oko događanja tokom ovih vidovdanskih dana, a naročito, noći. Ti i takvi su daleko od gomile, opasno zabrinute zbog toga, recimo, da li će nam i kada, evropske bandigazde odrediti datum koji bi mogao biti početak – ako sve u međuvremenu bude pod konac, a pod uslovom da ne bude (ne)očekivanih pizdarluka, naravski, sa naše strane – ozbiljnijeg zavirivanja u evropsku avliju. Čisto da vidimo kako je tamo em lepo, em krasno. (Zdravo mi to liči na onu preispoljnu škrticu i budaletinu koji decu za rođendan vodi da kroz izlog poslastičarnice gledaju kako tuđi klinci uživaju u krempitama, šampitama i drugim đakonijama…)
Ti i takvi među nama, nisu se preterano ‘’uzbuđavali’’ ni oko toga da li će i kada, a zbog neopevane bruke i sramote usled poništenja male mature, ministar prosvete i nauke biti oteran onom, u narodu znanom motkom, sa usput – dodao bih ja – višegodišnjom zabranom prilaska bilo kojoj prosvetnoj ili naučnoj ustanovi. (Uključujući i novinarske šantiškolice koje organizuju i vode neke ovdašnje, takozvane televizijske zvezde i vedete…)
Ti i takvi, posebno Novosađani među njima, mrtvi poput penzionerskih „skakavca“, a hladni, poput, opet, penzionerskih ‘’rukavaca’’ – da upotrebim figuru braće Vranešević, mojih dragih ispisnika – prihvatili su vest da je službeni automobil direktora jednog novosadskog javnog preduzeća, uredno – u sred radnog vremena – parkiran ispred samostalne ugostiteljske radnje, rasturen bombom. (Jer, sve ono što je pratilo biranje i svi oni koji su učestvovali u konstituisanju takozvane gradske vlasti, a posebno ono što se s tim u vezi događalo u minulih desetak meseci, kod ponosnih i poštenih Novosađana, ništa sem dubokog prezira ne može izazvati…)
Jesu li ti i takvi među nama žešći fatalisti, uvereni da je sve oko nas obavezna datost u kojoj mi samo, više ili manje, sudelujemo, a svi podjednako tek svedočimo, ili su oni, zapravo, suri realisti, svesni činjenice da se važne odluke, od kada je sveta i veka, donose daleko od gomile? Bila ona razuzdana, ili ne.
Ne bih znao odgovor. Stvar je, kazao bih, optike i ugla posmatranja. I jedno i drugo tumačenje pije vode. Jesu li, evo još jedne dileme, ti i takvi, srećniji i bezbrižniji od onih zajapurenih, punih žuči i jeda, navek spremnih da su svemu i svakom zlu koji nas snađe, identifikuje zaveru i zaverenike lokalnog ili belosvetskog porekla? (Umesto da uzroke pronalaze u svakodnevnom našem javašluku, neznanju, nesposobnosti, bahatosti i bezobrazluku pojedinaca i grupa, ali i u kriminalu većih ili manjih razmera.)
Ja sam, hajde da budem iskren, sva tri navedena razloga za veliku brigu i nerviranje – a tako i toliko prisutna u medijima minulih dana – podredio našim košarkašicama i njihovim igrama na kontinentalnom šampionatu u Francuskoj.
I šta sam video? Lepotu i talenat, umešnost i borbenost, mudro rukovođenje i snažno motivisanje u nastojanju da se zadati cilj dosegne. Biti među četiri najbolje nacionalne selekcije u Evropi! (Akcenat je na poslednjoj reči.)
Sve to uz osmeh kao simbol i uz radost, kao način da se zadatak valjano obavi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
