Hokej, Putin i TV

A tamo u Pjončangu su se dešavala fenomenalna postignuća! U svakoj sportskoj grani, u svakoj disciplini, to beše ilustracija neslućenih mogućnosti atletizma 21. veka. Priznajem da sam najviše gledao, najviše uživao i, konačno, najviše se radovao prateći utakmice hokejaškog turnira. Kao, uostalom, i u proteklih više od pola veka. Još u šiljokuranskim danima, uz odbljesak crno-belog ekrana, navijao sam za Ruse. Dobro, za Sovjete. Momci (Ragulin, Mihajlov, Petrov, Harlamov, Maljcin…) u dresovima sa tri ćirilična „S“ i jednim „R“ na grudima, postali su moji sportski heroji, a ta magična igra, kroz ceo život bukvalno svojevrsna vodilja isključivo zbog esencije njene filozofije: udari i budi udaren.

U to vreme „Zbornaja komanda“ je harala ledom na vrhunskim takmičenjima. Onda se Sovjetski Savez raspao i posle bezmalo tri decenije većih ili manjih neuspeha osvojeno je ponovo zlato.

Mogu misliti kako je bilo tog nedeljnog jutra u Kremlju. Predsednik Putin obožava hokej. Vrlo često rekreativno odigra utakmicu – ponekad i javno – sa veteranima, ali onomad najpoznatijim svetskim facama, kao što su Fetisov, Fedorov, Bure, Kasatonov, Kamenskij… E, sa njima u igri, Volođa postiže pet-šest golova, uz još toliko asistencija. Kada eliminišemo smešnu stranu ove činjenice, ostaje njen važniji deo koji govori kakav status ima hokej u Rusiji. Bogovski! Poznato je da je ruski premijer (predsednik) vrlo uticao da se njegova zemlja kandiduje za organizatora Igara u Sočiju, pre svega zato da bi hokejaši uzeli zlato. Nisu! Bili su poražavajući četvrti. Ubeđen sam da je Putina srce bolelo zbog tog neuspeha sve do spomenutog nedeljnog jutra i osvajanja zlata. Prvog u njegovoj eri! Verujem da mu raspoloženje nije pokvarila surova istina – da zbog kazne MOK – ruski takmičari nisu nastupali uz svoja znamenja, grb, zastavu i himnu. Zato su zdušno, uprkos strogoj zabrani, sa medaljama, otpevali himnu. Možda i predsedniku lično?

LJubitelji hokeja u Srbiji mogli su da gledaju prenose na RTS2 i Eurosportu. Kada sam mogao da biram, odlazio sam na javni servis. Zbog komentatora. Miloš Krivokapić i Goran Stepić vrlo solidno su obavili posao. Dodatno sam uživao u onih nekolikih prenosa kada je stručni konsultant bio Nemanja Vučurević, naš aktuelni reprezentativac. Igrajući u mnogim evropskim ligama, mnogo je naučio o tom sportu. Brzo uočava događanja na ledu, još ih brže saopštava, pravovremeno anticipira razvoj igre, taktičke detalje, elokventan je i dovoljno temperamentan. Pun pogodak.

Ko zna koji put je tako dokazano da neki sportovi na televiziji moraju da se rade uz pomoć stručnjaka. Onih koji još imaju „miris“ svlačionice u nozdrvama. Svlačionica je i učionica i radionica i ordinacija… Uz pomoć Gugla sve je dostupno: karijera, lična statistika, trivije. Sve, sem onog jedinstvenog i ničim zamenljivog osećaja koji se stiče isključivo praksom. Na terenu ili kraj njega. Stoga sve ozbiljne TV kuće u svetu, sa respektabilnim sportskim redakcijama, obavljaju prenose uz pomoć stručnih komentatora. U Srbiji je to i dalje teški raritet. Rupa na saksiji još nije pronađena.