Hrestomatija naših međusobica

Tako kako mi volimo sami sebe da mrzimo, teško je naći nešto slično pod kapom nebeskom. Pogotovo kada je reč o upotrebi najžešće verbalne artiljerije u međusobicama. U toj stotomnoj „hrestomatiji“ naših najgorih osobina, navek nas omeđuje neprobojna ograda: to činimo naj(slado)strasnije prema sebi samima. I ako nas loše emocije ponesu prema nekom drugom, nekom van nas samih, to traje kratko. Do brzog zaborava ili, eventualno, do sveže prilike, kada se opet setimo starih neprijatelja. A, oni nam, zapravo, nisu ni potrebni.

Ni „šiptari“, ni „balije“, ni „ustaše“… Baš kao ni onomad Klinton, Šreder ili Bler. Lako mi na kraj izlazimo sa Vatikanom, sa ovim „podlacima“ iz međunarodne zajednice, sa natovskim „zlotvorima“. Sa „biciklistima“, uostalom!

(Ruku na srce, sa nekima od nabrojanih i sa još mnogih drugih – kad naiđu takvi dani u burnoj nam istoriji – znamo i da se pomirimo, te se zdravimo, pred fotografima zajednički poziramo. Dobro, neki od nas…)

Ali, pomirenja nema sa najgrđim nam neprijateljem. Sa sobom samim!

Teška pljuvačina – šlajmara lansirana iz najdublje utrobe, negde oko pankresa – mora da završi na nekom svom. Na nekom koga znaš. Nekog sa kim si išao u školu, služio vojsku, navijao za isti klub, dočekao penziju u istoj firmi, nekog iz komšiluka, štaviše, bio u braku, izrodio decu… Zadovoljstvo je potpuno kada je taj izvređani – u bilo čemu, na bilo koji način, onda kada to nevoljno sami sebi priznamo – bolji od nas. Uspešniji!

Kadgod se, međutim, pod senkom kolektivne hipokrizije, znalo odabrano mesto za ružne reči, uvrede, nepristojno, bahato i bezobrazno ponašanje, i te su se loše osobine, štaviše, (bez)razložno prepoznavale samo u nekim profesijama. Tako se govorilo da se svađaju piljarice, da se prostači u birtijama i na pijacama, da kočijaši psuju, da se urla, vređa, pa i potuče, samo na stadionima…

Dabome, bilo je i izuzetaka, ali u cilju čuvanja javnog prostora i zaštite javne reči – opet licemerano – sve beše nekako skrovito, daleko od očiju i ušiju pristojnih i vaspitanih ljudi.

Danas, dočim, nezaobilazno se prostači na konferencijama za medije najviših državnih zvaničnika, vređa se najprimitivnije u narodnom parlamentu, razbijaju se glave – u po bela dana, na gradskim ulicama – političkim rivalima, preti se smrću neistomišljenicima po internetskim portalima i društvenim mrežama, dernja se na političkim skupovima, najgore se kleveće po medijima, televizijama sa nacionalnom prohodnošću, posebno… Javno da javnije ne može biti, na očigled miliona zblanutog sveta.

Povod? Razlog? Ma, nema veze. Ne treba! Može i „nako“.

To nam je u krvi. Tradicija. Pokušajte nekom strancu da prevedete, a potom i pojasnite obožavnu kazalicu „da komšiji crkne krava“. Što krava? Zašto baš komšiji? Eto tako!

Sećate se stihova: „Kolariću, Paniću, pletemo se samiću. Sami sebe zaplićemo, sami sebe otplićemo…“

Ko je autor? Pa, narod sam, dabome…

PS Moji prošlosedmični predlozi za narečenu „hrestomatiju“: Vučićevo i Brnabićkino – bilo koje od mnogobrojnih – obraćanje novinarima, prostačenje SNS poslanika u Skupštini, pismo bivše košarkašice Milice Dabović dojučerašnjim saigračicama i selektorki Maljković, reagovanja nakon odluke Đokovića da angažuje u svoj štab Ivaniševića, komentari na tvit košarkaša Kalinića, pljuvačine po forumima i „medijima“ nakon gostovanja Sergeja Trifunovića na N1…

Slobodno dodajte svoje favorite!