I dalje, zašto?

Satrvši noćas zgradu i opremu državne televizije u Beogradu, zlotvori su pobili i teško povredili ljude koji i noću zarađuju za hleb: portire, servirke, vozače, tehničare, spikere, sekretarice, novinare… Pre deset dana, sejači smrti u Pentagonu su proglasili jugoslovenske državne medije za „legitimne vojne mete’’ jer, kažu, „propagandno služe Miloševićevom režimu’’.

I, šta dalje? Koga još?

Bolnice, zato što se u njima, uz ostale, leče i pripadnici tog istog režima, fabrike hrane, jer proizvode i za ljude režima, pozorišta, jer u publici ima i onih koji simpatišu taj režim…

Odvratno. Hoće li satrti svih deset miliona ljudi, zato što žive u zemlji koja ima režim, njima neprihvatljiv?

Ovo je fragment iz dnevnika koji sam objavljivao u tadašnjem Novosadskom nedeljniku, iz kojeg se, ubrzo potom, složila građa za knjigu Beleške iz inata.

Odvećintimističko pismo, prenabreklih emocija. Suviše subjektivno. Isključivo. Tako se, valjda, moralo pisati tog zlosrećnog proleća.

Zašto ove srede opet o tome? Zato što ništa više ili preciznije, ni ovog aprila, ne znamo o ljudima koji su tako surovo hladno, tako bezdušno, uzeli u svoje ruke sudbinu šesnaest života. O onima na nebu, na bezbednih desetak kilometara visoko, ali ni o onima, tada u raznim bezbednim kabinetima na zemlji, a koji su, kao, bili tu, među nama, nebezbednim, ranjivim i smrtnim, u svakom smislu. Baš kao što danas, ništa više ne znamo o mnogima od one dve, dve i po hiljade, tri hiljade… poginulih u tom bezumlju. Eto, čak im ni precizni broj ne znamo. Neoprostivo.

Kažu da život mora dalje. Treba pitati one koji su izgubili svoje najvoljenije kuda to, bez njih, život, uistinu, hita. Treba ih pitati koliko im je, uopšte, stalo do estradnog gostovanja Rudija Đulijanija, bivšeg njujorškog gradonačelnika, gorljivog zagovornika bombardovanja i da li ih imalo zanima činjenica da su ga pozvali – o, čuda! – oni koji su nekada najžešće osuđivali tu besramnu agresiju, a danas – pazi, molim te – tu posetu žestoko kritikuju i neki od onih koji su, tih smrtnih meseci, uglavnom iz inostranstva, imali reči opravdanja i razumevanja, zbog viših ciljeva jelte, te nekažnjene bezumnosti.

Ovo dnevno, jeftino, predizborno politikanstvo i jednih i drugih, neće pružiti odgovor, ama ni na jedno od mnogobrojnih pitanja koje simbolizuje nema kamena ploča, na mestu užasne pogibije, sa vrištećim, od bola i nemoći, natpisom – ZAŠTO?