Ibrin Sanremo

Sanremo se ne propušta.

Tako je od crno-belog iskričenja našeg teve-aparata, sa povremenim gubitkom slike ili tona, najčešće i jednog i drugog, u ranim šezdesetim godinama prošlog veka, pa do ovog, okončanog pre tri večeri, 71.-og po redu, potpuno jedinstvenog i do sada neviđenog: bez publike u sali, bez poslovične taktilne srdačnosti u komunikaciji aktera na pozornici, članovi orkestra sa maskama, uz rigoroznu primenu svih epidemioloških pravila. Vreme je korone. Nedovoljan razlog, ipak, da porodično propustimo svih pet takmičarskih večeri. I nismo!

Dabome da se tokom decenija moja percepcija festivala značajno menjala i definitivno promenila. Od one dečačke radoznalosti, docnije ponosnog prepoznavanja festivalskih pesama na nekoj žurki, pa još kasnije prepisivanja kako šmekeri poput Ćelentana, Sola ili Morandija vezuju marame oko vrata, kakve sakoe nose, koliko su im široke kravate… pa, kada sam već zakoračio u novinarstvo, do potpunog shvatanja maksime festivala „Jer Sanremo je Sanremo“, koja se ne obrazlaže i ne objašnjava. Tako je, „e basta!“

Festival je, ne treba to dokazivati, bio i ostao prvorazredni društveni događaj koji prevazilazi bilo koju vrstu rutine, sem one ključne da se isti – ne propušta. Smotra neagresivnog patriotizma i artikulisane tradicije, koja je u zavisnosti od umetničkog direktora, koji je po pravilu i voditelj manifestacije, više ili manje naslonjena na aktuelna događanja o kojima se tih dana ili sedmica, izveštava u „Dnevniku“ nacionalne televizije. Od politike do sporta. Po tom kriterijumu se biraju i gosti festivala. Oni domaći, ali i iz sveta. Dakle, naglašena socijalna odgovornost pre svega, iako je, u esenciji, reč o čistoj o zabavi.

U poslednjih tridesetak godina, iz raznih razloga, festival se u Srbiji medijski pratio „nako“. Preciznije, nikako. Možda tek vest o pobedniku, neka trivija koja stigne do tračerskih rubrika.

I onda, minule sedmice, eksplozija! Društvene mreže su bile na ivici pucanja, u šarenom novinskom bućkurišu, onom u prvim redovima kioska, u emisijama najgledanijih televizija, Sanremo, pa Sanremo.

Čak i poneki ozbiljan medij (poput novina koje držite u rukama) komentarisao je događanja na festivalu. Muzika? Kvalitet izvođača? Koješta! Zvezda je bio Zlatan Ibrahimović! Novi idol u Srbalja.

U čemu je štos? Fudbalska magija naočitog Šveđanina? Teško. On  je već 15 godina, igrajući za najpoznatije svetske klubove, u fokusu najjačih medijskih reflektora. Više od 40 miliona pratilaca na „Instagramu“, recimo.

Zov zavičaja? Ne verujem, nije ovde nepoznato da je popularni Ibra dete iz mešovitog braka dvoje Jugoslovena, koji su još u Titovo vreme otišli trbuhom za kruhom, u daleki Malme.

Stav-poruka na sceni Aristona, tipično balkanski, prepotentan, gilipterski čak, pun sebe, ali do jauka šarmantan i upečatljiv? Možda, ali ne za toliku euforiju.

Onda? Spektakularni silazak niz scenske stepenice, četiri festivalske noći, uz uvodne taktove pesme „Jutro je“ Nade Topčagić, a potom, uz koreografiju, sitan „štep“. To! Naše, rođaci! Ma ko to i ma čije to „naše“ bilo. Tek da Ibra Italijanima ukrade šou, a Srbima podvali sevdah. Svaka čast, majstore!