Kako bi kazao moj Nemke sa lakim mangupskim štihom doskorašnjeg tinejdžera, ili šiljokurana kako su naši stari taj uzrast zvali: ‚‚ fudbal je, izgleda, izuzetno zajebana igra.“
Akcenat je, naravski, na „izgleda“. Budući da u toj igri nad igrama, prečesto, gotovo ništa nije kako izgleda, ili kako bi trebalo da bude: ne pobeđuje navek bolji, ne gubi redovno slabiji; domaći teren je znatna prednost, na kojem znaju da trijumfuju i gosti; jedanaesterac se ne brani već sam promašuje, ali odbrane penala često iskroje ishod; heroj i tragičar utakmice nekad nose istu majicu; sreća je važna, često i odlučujuća, ali ta prevrtljivica ume da na istoj utakmici, nekoga nežno pomazi, ali potom, u odsudnom trenu, i da mu surovo okrene leđa; pravila tvrde da svaki prekršaj u kaznenom prostoru iziskuje najstrožu kaznu, praksa dokazuje da je penal samo onda kada ga arbitar dosudi; fudbal, kalčo, soker, nogomet… nikada glavomet, a golovi postignuti glavom često odlučuju o konačnom rezultatu utakmice; tri „T“ – trčanje, tehnika i taktika jesu suština te igre, četvrto „T“ – trener, svojim direktnim odlukama, ponekad odluči o raspletu događanja na terenu. Pozitivnom, ali i negativnom…
Bolja memorija, vispreniji duh i oštrije oko bi naveli još ubedljivih ilustracija za konstataciju mog nećaka sa početka teksta, viđenih samo na jednom susretu, u subotu, u onoj čarobnoj bavarskoj noći, u epilogu najcenjenijeg klupskog takmičenja na kugli.
U finalu Lige šampiona, u kojem – izgleda! – da je minhenski Bajern više izgubio nego što je londonski Čelsi pobedio.
Već danas, sve izgleda drugačije, bliže istini, nadomak večnosti: ambijent, gledaoci, suđenje, šanse, promašaji, odbrane, golovi, radost, tuga… I, rezultat!
Milijardu gledalaca, (smeo bih da se kladim da ih je bilo baš toliko) zahvaljujući vrhunski realizovanom direktnom televizijskom prenosu, moglo je da uživa u svakoj sekundi, bezmalo dvoiposatnog, odista retko viđenog spektakla.
To su oni magični, odista nestvarni trenuci televizije u kojima ona, ali tako suvereno, pobeđuje realnost. Ubedljivošću svedočenja, svojom sveprisutnošću, vatrometom detalja, promenom plana i rakursa, ponavljanjem akcija, usporavanjem reprodukcije slike… demonstracijom, zapravo, ljudskog znanja i umeća, tehnika tada trijumfuje nad ljudskim čulima. Fizičko odsustvo sa lica mesta, što bi trebalo da bude nenadoknadivi hendikep, transponuje u ozbiljnu prednost. Fantastično!
I, zato volim televiziju…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
