Jedan koji ne čini šou

Naravski da znam da je nedavno preminuli direktor RTS veoma učestvovao u pripremama za realizaciju tog zabavnog serijala, kao što sam potpuno siguran da bi moleraj otpadao sa plafona zgrade u Takovskoj ulici, naročito u onoj prostoriji u kojoj bi Tijanić na njemu svojstven način na pasja kola nagrdio ponuđenu mu verziju, recimo prve epizode. Jer u njoj – u toj prvoj epizodi, koju je u međuvremenu televizijsko gledalište imalo prilike da ogleda – malo je šta valjalo.

E, pošto sada javnim servisom „evropske Srbije“ upravljaju nejaki Uroši, mi gledaoci treba da i dalje „verujemo njihovim očima“ uključujući i to kako je ovo u dve epizode ponuđeno odista „šou svih vremena“. Nije! Jer, šta god mnogi mislili – s pravom ili ne, potpuno je svejedno – o Aleksandru Tijaniću, ta kuća bez bivšeg prvog čoveka više nije ista. Odveć neverodostojno, potpuno „foni“ deluju i parafrazirani slogani, baš kao i mnogi drugi, naslovi emisija, njihov sadržaj, ponašanje ljudi pred i iza kamera… Ono, dakle, što je bio prepoznatljiv Tijanićev rukopis, a koji su mu pre svih najbliži saradnici, pa i mnogi drugi, redom nadole, po vertikali odgovornosti i pojedinačnih zaduženja, poput onih plastičnih kučića što se nalaze udobno smešteni na gonzolama ispred zadnjih automobilskih šajbni, žustrim i nedvosmislenim klimanjem glavama, entuzijastično aminovali. I nemoj da bi se danas neki naknadno hrabri među Sašinim čaušima zaklinjao kako nije tako bilo. Jeste!

Šou! Pogled(i) u bolju (televizijsku) prošlost, sa lakim šmekom nostalgije nadograđeni sa aktuelnim zabavljačkim zvezdama je, pretpostavljam, bila osnovna zamisao autora. U redu. Može.

Avaj, dobar televizijski proizvod zahteva mnooogo više, dalje, dublje i šire od noseće ideje, ma koliko ona valjana bila. Razuđena razrada. Baš to prvim dvema epizodama bolno nedostaje.

Scenario je morao biti bolje raspisan, sa efektnijim replikama naslonjenim na razmišljanja i ponašanja gledalaca koji su mnogo mlađi od godina događanja „radnje fabule“. To behu osvrti na 1978. i 1984. godinu. Retro scena i ondašnja, kao, garderoba, poneki hitić ili tanušni detaljčić iz emocionalnog leksikona današnje, šatro, važne face su suviše labava pomagala za čvrsta sećanja i makar nekakve asocijacije. Suviše beše pritom opštih mesta. I pogrešnih! U takvim programima, sa takvim nakanama, faktografija nikako ne sme da omane. Bez obzira što bi se, eventualno, friziranje podataka i činjenica moglo lepo, kao uspešan štos, iskoristiti. Takav promašaj, svestan ili ne, u razvijenim televizijskim zemljama se ne oprašta. Štaviše, goni takve autore neznalice ravno pod sečivo kritičarske giljotine!

Ona scena, recimo, iz prve epizoda kada se porodično gleda prenos sa fudbalskog prvenstava u Argentini, te sin pritom obrće antenu u rukama, kako bi uhvatio što bolji signal… Ma, dajte, deco!

Četiri godine (1974) ranije je sa programom startovala tadašnja televizija Novi Sad i to sa najkvalitetnijom (!) opremom koja se mogla kupiti na tržištu najsavremenije televizijske tehnologije. Pa ondašnja JRT nije, jbt, bila televizija nekakve afričke lavojebine! (Opredelio sam se za detalj iza kojeg stoprocentno pouzdano mogu da stojim, a pri čemu bi mi, siguran sam, pripomogao i „sin“ u spomenutom u skeču, iliti glumac Miša Samolov).

Šarm Nikole Koje, u jednoj rečenici ocenjeno, nedovoljno je snažan argument za šou sa tako pretencioznim imenom i ambicijama. Nije zgoreg stoga da bandigazde na RTS, u trenucima razbibrige makar, pogledaju serijal „Tvoje lice zvuči poznato“. Poučno je. Zbog kvalitetnog šoua, ali i izbora strateškog (budućeg) partnera…