Okončana je grupna faza na fudbalskom prvenstvu u Brazilu, sledi ona eliminaciona. Od šesnaest najboljih (hm…) ostaće ih osam, pa redom, sve manje i manje, kao kod Agate Kristi i njenih „Deset malih Indijanaca“. Do trijumvatora, trinaestog jula u Riju de Žaneriju.
Rizikujući da ispadnem smešan i nedovoljno verziran, prognoziraću danas budućeg šampiona. Brazil!
Zato što imaju tim prepun zvezda, sjajne pojedince koji igraju u najvećim svetskim klubovima i dokazuju se, bukvalno svake sedmice, u najjačim ligama? Ne, jer Ronaldo, Mesi, Inijesta, Čavi, Tores, Ture, Suares, Bufon, Runi, Modrić… mnogo su veće i bolje plaćene zvezde – sem jednog! – od gotovo svih igrača koji nastupaju za brazilsku selekciju.
Zato što su pokazali najviše u dosadašnjem toku nadmetanja? Ne, jer nisu.
Zato što su domaćini, te jesu u prednosti u odnosu na rivale, budući da im reprezentacija ima iza sebe frenetične navijače koji ne prestaju da bodre nacionalne ljubimce, uoči meča, za sve vreme njegovog trajanja i dugo nakon kraja? Ne, jer u dosadašnjih devetnaest održanih šampionata, domaćini su trijumfovali samo pet puta. I sam Brazil je svojih impresivnih pet titula osvojio na tuđim terenima, a onaj jedini put kada su bili domaćini – tačno na sredokraći minulog veka – bili su, za njih, do samoubistva razočaravajuće – drugi.
Dakle? Odlučuje onaj jedan: Brazil ima Nejmara! Ovaj dvadestdvogodišnji genijalac daje golove, namešta ih saigračima, usisava svu moguću pažnju belosvetskih medija i jeste živa metafora ove selekcije.
Daleko je on još Pelea. A ko nije? Objektivno, nije još dosegao magiju Zika, Sokratesa, Ronaldinja ili (onog) Ronalda. Ali sva vrata slave i uspeha se pred njim otvaraju. Videćemo šta mu je sudbina pripremila…
Ipak, nije samo sve to oko njega i ono što sobom nosi opredelilo moju prognozu. Jedan detalj, na oko nebitan, međutim, jeste. Beše druga utakmica na šampionatu, prepun stadion, izvodi se brazilska himna na njihov, vrlo specifičan način. Kada orkestar završi svoje, devedesetak sekundi potom svi Brazilci na tribinama, plus, siguran sam, milioni i milioni u svojim domovima, kraj televizora pevaju „ a kapela“ gotovo u transu.
Kada je taj nesvakidašnji spektakl okončan, Nejmar, poslednji u vrsti, zaplakao se, pa do frasa, dramatično. Svi saigrači su počeli da ga teše, kao da je dobio najtužniju moguću vest. Ubiše ga emocije, pomislih.
Ne! Emocije su ga podigle do neslućenih razmera. Odlučio je, docnije, svojim golovima tu utakmicu. Kao i druge dve. Što golovima, što pasovima, što igrom.
Fudbal je, uz sve što jeste, i velika emocija. Ko tako ume plače zaslužio je da mu igra sve vrati. Višestruko. I hoće…
Zato Brazil!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
