Roling Stounsi su proslavili pola veka i otkotrljali se dalje. Po ko zna koji put su osvojili sopstveno ime.

Tim povodom, u čast tome, umesto čestitke, a zarad ogromnog divljenja, podsetiću na ovom mestu na petočasovnu dokumentarnu seriju „Čisto da se zna“, proizvedenu pre osam godina u britanskoj proukcijskoj kući Pasport, a koju potpisuje više autora. (Onomad – bravo još jednom – emitovano i na televiziji B92.)

Serijal je podeljen u pet delova, zapravo, decenija u kojima je grupa nastala i sve ono što ju je, u međuvremenu, strefilo. Autori su u stotine minuta autentičnih video-zapisa, pozajmljenih iz najbogatijih filmskih i televizijskih arhiva, inkorporirali svedočenja tridesetak – za život i rad grupe – ključnih insajdera, ali i nekoliko veoma dobro obaveštenih autsajdera. Taj miks je bio savršeno delotvoran. Dobili su subjektivnu, ali objektivnu verziju istih događaja. I događanja. Klinč istine i legende. Mita i stvarnosti. Kolektivnog i individualnog.

Grupa je – bez obzira na imena i muzičke kvalitete pojedinaca u njoj, bila i ostala, zapravo dva žestoko sučeljena pola: Džeger i Ričards.

Takva relacija je razbila Bitlse. Stounsi su, međutim, sve vreme na ivici provalije, impresivno uspešno, prošli četiri decenije dugo putešestvije.

Zanimljiv je način kako su autori portretisali članove benda.

Mik i Kit, alfa i omega. Vođe nesumnjive, neprestano u odnosu psa mačke, ljubavi i mržnje, zapravo u neraskidivoj zavisnosti jedan od drugog. Džouns svojevrsni krst koji grupa sve vreme nosi. Tejlor, možda, najbolji muzičar. Osoba koja je mogla da konzumira Stounse u lekovitim dozama. A da se ne predozira. Vots, dobri duh grupe. Čovek koji je sve znao, sve video, sve predosećao. I samo svirao… Vud, činilo se, tek, zamena za Tejlora. U stvari, važan faktor. Kisindžer grupe. Fenomenalni pregovarač među Velikim silama. Vajman pritajeni individualac. Znao je kada da stane na loptu. Uvek je u životu prepoznavao prioritete.

Mnogi su pokušavali da objasne fenomen koji je drastično obeležio supkulturu druge polovine poslednjeg veka, prethodnog milenijuma. Zašto su baš Stounsi postali (i ostali) neizbrisiva tetovaža na dušama stotina miliona privrženika rok muzike?

Piter Tauzend, gitarista legendarne grupe Hu, rokerski saborac, ali i žestoki konkurent, posle svih ovih godina, reče: „Na koncertima Bitlsa vrištale su devojke. Kada su nastupali Stounsi, vrištali su i mladići!“

Možda je u tome kvaka? Dokle će se još kotrljati? Rokenrol ne priznaje godine. Ali, ni minuli rad. Danas i ovde. Na crtu! Pa, ko izdrži…

''Prdonje'' (: uspevaju. Kamenje je to…