Postoji deo, inače golemog navijačkog sveta, koji pasionirano skuplja detalje iz života svojih dobro (pret)plaćenih ljubimaca, posebno se to odnosi na pikanterije iz onih sivih zona, obično uspešno zatomljenih predanim radom za to zaduženih stručnjaka. Što je, naime, sportski kolektiv – reprezentacija, klub, svejedno je – ili tek pojedinac, veći, moćniji ili uspešniji, teže je doći do skrivenih priča o događanjima van vidnog polja gledalaca ili pratilaca sporta putem medija.
Sve ono što se događa za vreme utakmice, meča ili trke, takmičenja dakle, po prirodi stvari, ne može se sakriti i to svi, pre ili docnije, (sa)znaju. Valjda stoga, deo tih posvećenih fanova, iako mari za to ko je, na primer, ubeležio rekord po broju odigranih utakmica ili postignutih golova, ali možda sa još žešćom znatiželjom prati, i ko je, opet na primer, koga šamarao u svlačionici, ko je zaglavio do zore u nekom klubu ili diskoteci u društvu raskalašnih dama, koga žena vara sa igračem iz suparničkog tima…
E, da bi se ovaj, najčešće, trač koloplet još više zamrsio, zadužen je specijalizovani novinarski soj, koji poput planktona pluta po površini nevažnog, bizarnog, a nadasve nesportskog i vansportskog. Sve te, kao, pouzdane i ekskluzivne informacije bivaju pažljivo uvijene u gomilu laži, poluistina ili insinuacija i za dobre novce, potom plasirane najčešće na, šatro, sportskim stranama, uglavnom tabloida. Što žuće, to bezobzirnije i beskrupuloznije.
Tako je to, nažalost, po vascelom svetu. Od Brazila do Turske, od Ukrajine do Engleske, od Australije do Nemačke…
Naravski umivenije, sa većom dozom verovatnoće, pa kadkad i čiste istine, takvog štiva ima i u ozbiljnoj sportskoj štampi. U knjigama, čak. U zavisnosti od kompetentnosti i zanatskog dostojanstva autora, pikanterija u njima ima manje ili više. Dabome da lično preferiram one sa – manje. Ne samo zato što sam gadljiv na te tričarije i takve tračarije već stoga što mi je sport generalno – a neki od njih naročito – na svojevrsnom životnom pijedestalu. Bizarnosti – eto, birao sam reč – tek kao začin.
Poslednjih sedmica sportski svet – i ne samo on! – intenzivno se bavi detaljima iz knjige („Spreman za poraz: Murinjova era“) Dijega Toresa, novinara španskog dnevnika El Pais , u kojima se autor bavi madridskim danima Žozea Murinja, po jednima najboljim, po drugima najnevoljenijim, po trećima najzanimljivijim… izvesno fudbalskim trenerom, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Valjda stoga tako ponosno nosi svoj nadimak – Posebni.
E, u legendarnom zdanju stadiona „Bernabeu“, gde stoluje Real Madrid, jedna od najraskošnijih katedrala za sportske, posebno fudbalske, vernike, narečeni Portugalac se nije osećao najbolje. Štaviše, beše mu daleko od toga. Suviše brzo je ušao u sukob sa pojedinim igračima, pa sa novinarima, potom publikom… a sve te svoje ratove nije pokrio (očekivanim) rezultatima i najvrednijim mogućim trofejima. Za Real je drugo mesto – neuspeh! Bilo i biće, ma ko mu sedeo na trenerskoj klupi. I razlaz je bio neminovan.
Znajući sve to, Posebni je detaljno razradio plan da dobre, mislio je, čak prisne odnose koje je godinama gajio sa nenadmašnim Aleksom Fergusonom pretoči u mogućnost da baš on, takav poseban, nasledi Škota na klupi Junajteda i u ofisu na Old Trafordu.
Avaj – e, o tome detaljno seiri Tores – lukavi Ferguson je, iz njemu znanih razloga, za svog naslednika predložio sunarodnika Mojesa i tako grdno razočarao „prijatelja“. Kada je čuo za neprijatnu vest, Murinjo se, tvrdi španski novinar, bukvalno raspao od ridanja i tuge….
Hm, ko će ga znati. Posebni je u londonskom Čelsiju, opet kod Abramoviča, na mestu velikog uspeha, a osveta se, znajući ga, već hladi u frižideru na stadionu Stamford bridž.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
