Poslednjih sedmica televizijski ekrani su puni slika koje u meni bude snažan ‚‚deža vi‚‚ efekat. Već viđeno, u smislu elementarne po(r)uke. Bez obzira da li se ‚‚original‚‚ dogodio pre četvrt veka, pre dvadeset godina, petnaest… Ovi ‚‚falsifikati‚‚ nisu, međutim, povezani uzročnoposledično, ne proizilaze savršeno jedan iz drugog poput one prastare izviđačke čaše, gde je sve spakovano kao u kutiji za imalin, a kada je trebalo, pretvaralo se, od dna pa nagore, deo po deo, u bogomdani predmet za žedna usta.
Konkretno. Ispred čuvene Banovine, remek-dela arhitekte Brašovana, simbola vojvođanske vlasti – ma šta to juče, danas, a valjda i sutra značilo – okupili su se u petak demonstranti. Isključivo, uz šačicu radoznalaca, bili su to predstavnici i simpatizeri opozicionih stranaka u Pokrajini (pristigli iz cele Srbije, he-he) tražeći da aktuelna vlast, sa Bojanom Pajtićem na čelu, odstupi i, pritom, raspiše vanredne izbore. Sve je sličilo toplom julskom danu pre dvadeset i pet godina, kada su Srbi i Crnogorci sa Kosmeta, podržani od grupe najžešćih rodoljubaca, a ispraćeni od specijalnog diverzantskog novinarskog voda, naravski prestoničkog, tu u Novom Sadu, insistirali da ondašnje vojvođansko rukovodstvo – sve sami, kako su gosti urlali, foteljaši, autonomaši, secesionisti… bla-bla-ba-truć – podnese ostavke, jer je njima, tamo u ‚‚južnoj srpskoj pokrajini‚‚ loše sa Šiptarima!?!
I dogodile su se ostavke. Uskoro se i ‚‚narod dogodio‚‚, kako reče onaj znameniti mudrijaš. Bio je to efikasan početak kraja zajedničkog života zemlje koja se, sa različitim prefiksima, zvala Jugoslavija.
Bio sam tada – kao profesionalni posmatrač – na vrelim novosadskim ulicama. Ovoga puta – iz političke pristojnosti i osećanja dobrog ukusa – nisam, tako da ne mogu da svedočim ko je od derivata (u Sremu vele – prepeka) ondašnjih revolucionara sa patri(j)otskim likom bio pred časnom i navek ponosnom Banovinom. Oglasio se, zato, novi veselnik: ‚‚Ko može da zabrani narod?‚‚ O (efikasnim?) posledicama ovog događanja saznaćemo, valjda, uskoro.
Videh i televizijska svedočanstva sa zagrebačkog Jelačića placa: ‚‚višetisućna‚‚ je gomiletina – u znanoj šovinističkoj koreografiji, sa sve ustašoidnim zapevalom Tompsonom, ogromna većina njih u maskirnim uniformama i ‚‚za-dom-spremni‚‚ pozdravima – zahtevala da se iz Vukovara, za sva vremena, protera ćirilica. Ali su pojedini ‚‚prosvjednici‚‚ u izjavama – u mikrofone i kamere – zahtevali da se ‚‚u vlakovima‚‚ proteraju i oni koji se tim pismom služe. Isto kao – tako i baš tu – pre dvadeset i dva (samrtna) proleća.
Svedočili smo kako je u odajama Ujedinjenih nacija, u organizaciji Jeremića Vuka, samog ‚‚predsednika sveta‚‚ i okoline, šef srpske države Nikolić, nadahnuto, sa puno interpretativnog dara, (kao da je iz kakve dramske družine, slavnog Šopalovića možda) kazivao štivo iskovano na nakovnju pravde i verodostojnog tumačenja najsvežije svetske istorije. A sve sproću srbomrzačkog, tzv. Haškog tribunala.
Bili su to ‚‚zvezdani‚‚ trenuci srBske pravničke doktrine, poput one od pre trinaest leta, kada su u Beogradu na sudskom procesu – učenici i istomišljenici profesora Antića (aktuelnog savetnika predsedničkog, upućeni vele, i ‚‚kovača‚‚ narečenog štiva) – na dugogodišnju robiju osudili Klintona, Blera, Olbrajtovu i inu belosvetsku bombašku družinu.
Televizijske slike, kao ubedljiva ilustracija da ‚‚na ovim našim prostorima‚‚ vreme ponekad ume da (za)stane…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
