Kada je pola celo

Znam, grešim, u startu, jer ovu zbirnu imenicu, u taj segment predivnog i časnog zanata, ubrajam i spodobe koje sa njim nemaju, ama baš nikakve veze, sem što se muvaju po televizijskim studijima, kao, razgovaraju sa sebi ravnima, uglavnom ništarijama, onima sa nekakvim funkcijama po vertikali ove napaćene zemlje, ili objavljuju odvratnosti na roto-papiru koji se prodaje po kioscima.

Ti, napisah, nemaju ni blagog dodira sa istinskim informativnim novinarstvom, ali u zemlji gde baš takav soj – ne retko, još gori od njih – u prilici da kao poslanici, odbornici, direktori javnih preduzeća, ministri… odlučuju, ali vrlo direktno, o sudbini sedam miliona nas, zašto se, oni, takvi nikakvi, lažni i paralažni, ne bi – makar među sobom i od svoje verne publike – nazivali novinarima?

U tom kolopletu strave i užasa, nema nevinih.

Od onih koji su ih po raznim fakultetima školovali da budu novinari, pa potom, onih koji su ih zapošljavali i dali im šansu da svoje invalidne karaktere i nabildovane ambicije pretvore u nekakve karijere, pa do ljudi koji njihove verbalne i duhovne splačine svakodnevno konzumiraju kupujući taj bezvredni papir ili buljeći u televizijske brloge u kojima se oni valjaju, predstavljajući se lažno, kao novinari, dakle osobe od širokog znanja i zanatskog umeća.

U principu ne volim uopštavanja, jasno mi je da i međ kukoljom ima i poneko zdravo klasje, i trebalo bi da za sve napred pobrojane, navedem razloge za njihovu krivicu. Neću! Mrzi me da „uzaludajim“, jer ta „mast“ je davno otišla „u propast“.

Kako god, svoj toj sili režimskih telala, hrabro i beskompromisno, svaki dan, ili makar jednom sedmično, svojim se poštenim radom suprotstavlja jedva dvestotinak istinskih profesionalaca raspoređenih u dve televizije, u jednom dnevniku i u tri nedeljnika. To su novinari koji se bave novinarstvom!

Delovala bi ova moja konstrukcija kao preteški pleonazam, na mnogim meridijanima, sem u Srbiji. Zašto? Zato što ovde demokratija nije demokratska, pravda nije pravedna, belo nije navek belo, crno ima više nijansi… te ni istina, nije istinita. Razumemo se, zar ne?

Stoga – evo i nečeg konkretnog, a kvalitetnog – svake subote uživam u Zoranu Kesiću, uncutarijama njegovih saradnika i istomišljenika Viktora Markovića, Marka Dražića, Miroslava Vujovića, Darka Crnogorca, Vladimira Vukovića i reditelja Aleksandra Saničanina, u emisiji „24 minuta“, koja, usput, traje ceo sat.

Tako, skoro pola, postaje jedno celo. Srbija, brale!

Iako nisu novinari informativci – ne bar u klasičnom tumačenju tog pojma, za razliku od ovih što muljaju, iskrivljuju, izvrću, spinuju, zapravo, odvratno lažu – Kesić i drugari krajnje jednostavno, na očigled svojih gledalaca, vrlo direktno, spajaju neke vrlo važne ljude u ovoj zemlji, sa njihovim rečima. Kratko, jasno, ubitačno! I sve to čine – ma koliko to spajanje „lika i duha“ bilo surovo zastrašujuće, optužujuće čak – opušteno, veselo, gotovo razdragano.

S razlogom! Istina ume katkad, žešće i duže da tišti, kada se saopšti uz osmeh.