O kakav je to bio spektakularan povratak šešeljizma (bez Šešelja) pod kupolama najsvetijeg doma srpske demokratije!
O kako se razgoropađeni kancelar Vučić, u svom nekadašnjem radikalskom maniru – i vukabularom i gestovima – dohvatio sa nekolikim opozicionim poslanicima!
O kako mu prozvani – Nikolić, Šutanovac, Stefanović (DS) i Živković (NS) – nisu ostali dužni. Štaviše, i lepu kaparu su mu uzeli, za sledeće „fajtanje“.
O kako je direktni televizijski prenos iz Skupštine – rasprava o budžetu za iduću godinu, uporedo sa rebalansom rebalansa (!?!) za ovu na isteku – podsećao na one u kojima je narod svedočio čupanju mikrofona i kablova, polivanju vodom, gađanju cipelom, psovkama, besprizornim vređanjima, kletvama, kažnjivim opomenama i izbacivanjima iz sale… i drugim, već viđenim i dogođenim poslaničkim pizdarlucima!
Moj je utisak (tog) ponedeljka, je ipak, još jedan, novi dokaz kako pojedini primerci iz domaće političarske flore i faune, neverovatnom brzinom, čim promene prirodnu (?) sredinu, obole od amnezije. I to hronične!
Za njih juče ne postoji. Sutra je odveć daleko. Danas i samo danas! Bilo kako i bilo s kim…
Šokantna je bila mirnoća u gestu i nevinost u izrazima lica nekih istaknutih činilaca „bivšeg“ režima, ugodno zavaljenih u fotelje, tik uz kancelara Vučića dok je ovaj – ne birajući reči i stilske figure – optuživao taj isti režim, za sve živo. I „mrtvo“.
Uključujući i to da je iza sebe ostavio zgarište, paljevinu, tako nekako…
Neka je i o metafori reč, ali baš tada je ministar Ilić, zadužen otoič za građenje i to „kapitalno“, morao da se štrecne kada ga neko optuži da je palikuća. Ne! Samo mir i spokoj.
Ili, ministar Ljajić koji je sa zamrznutim izrazom lica indijskog fakira slušao grmljavinu novog šefa, neupućen i i neinformisan, kao da je upravo pristigao iz predaleke Agre, u potpuno nepoznate mu predele. Čista nirvana.
Pa, gospođa ministarka Udovički. Kako je samo sa pažnjom i nepodeljenim slaganjem i odobravanjem pratila kancelarove optužbe „bivših“, kao da nikada nije imala veeeelike i odgovorne funkcije i zaduženja, baš u – kako se to kaže – nekadašnjim novčanim tokovima.
Onda, ministar Antić. Stoički je – iako bez zaštitnog šlema na glavi – primao Vučićeve salve na ponašanje i rad one Cvetkovićeve vlade, kao da u njoj važne ministarske fotelje nisu imali onoliki mu partijski drugovi i drugarice. Uključujući i stranačkog mu gazdu Dačića.
Sa mirnoćom i odobravanjem, svake kancelarovu reč je pratila i grupa pripadnika „bivše“ skupštinske većine, i nekoliki „bivši“ ministri, a danas opet „u sedlu“.
Totalna amnezija. Pustoš u „memoriji pamćenja“.
Normalno, u zemlji gde su sadašnji oni bivši i, bože zdravlja, opet jednom, bivši, a, zapravo, budući sadašnji… Čudo!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
