Kolumnisanje

U dnevnicima i nedeljnicima, sa ili bez sličice svoje… sve sam go kolumnista!

Vrlo je vidno i ponosno ta „titula“ ispisano na avatarima na socijalnim mrežama, nezaobilazno istaknuta u (samo)predstavljanju pri gostovanjima u radijskim i televizijskim emisijama.

Neki od tih samozaljubljenika, siguran sam, to svoje „zvanje“ ima ispisano i na pločicama na vratima domova.

Kolumne i „kolumne“ pišu studenti i profesori, bivše i sadašnje sudije, preduzetnici, ekonomisti, lekari, doktori svih fela, advokati, pesnici, pisci, glumci, reditelji, penzioneri… Na posletku – a pre svih! – političari i (anal)itičari.

Ogromna većina tih dežurnih sma(t)rača iz teksta u tekst, dokazuje da nema blagog pojma šta, zapravo, u novinarskoj teoriji i praksi, pojam KOLUMNA znači. Nisam plaćen za vođenje novinarske šanti-školice, zainteresovani značenje tog pojma lako mogu pronaći u bilo kojem kvalitetnijem udžbeniku osnova novinarstva, a u nedostatku istih, tu je navek spremna Vikipedija.

I, tako, kamara tih nedovoljno edukovanih, misli da je kolumna obavezno i isključivo – komentar. Hmhm… Može da bude i često jeste, ali ima još novinarskih žanrova koji su uokvireni, uvek na istom mestu u novinama, i stoga jesu – kolumna. Od karikature, aforizma do šahovskog komentara i turističke preporuke.

E sad, ovi najnapaljeniji, ovi što veruju da pišu, kao, komentar – pa još politički! – opasno i ozbiljno greše. Jer komentar je vrlo zahtevan žanr.

Zanatski traži besprekornost i predviđen je samo za majstore! Sa preciznim pravilima: MORA da bude sa aktuelnim ili zanimljivim povodom (vest), da ima argumentovanu razradu i ubitačan zaključak. Sve više od toga je nedozvoljivo nabacivanje svega i svakoga, bezbroj reči, reči, besmislenih ilustracija, neadekvatnih asocijacija, nevažnih rečenica, rečenica… i tako, surovo ubijanje očekivane poente. Podjednako loše je sve to isto, uz kobni nedostatak granitnih ili zvečećih argumenta. Praznoslovlje, do jauka, dosadno!

Pošto to, nažalost, ne znaju ovi ignoranti-skribomani, te krenu da masiraju upražnjavajući stil relativno talentovanih osmaša u pismenim radovima slobodnijih tema, tipa „ćudi i čari domovine moje“.

Priznajem da više od dve trećine tih mrsomuđenja nakinđurenih po raznim novinama i „novinama“ – NE ČITAM. Jesam jednom, možda dvared, videh da sam namah savladao gradivo, stil i, bez ostatka, nedostatak poente u istim, te da ne gubim dragoceno penzionersko vreme.

Nešto poput onog mog ispisnika, na klupi u podgoričkom parku, koji je na indiskretno pitanje vremešnog pajtosa „jebe li što“, iskreno odgovorio: „ješ, pa će mi neko reć fala“.

Znači li to da među tom hiljadom kolumnista nema ikog ko – po mom cepidlačenju – piše valjano, stilski besprekorno i – vrlo je važno – sa zapamtljivom poentom?

O, kako da ne! Upijam svaku ispisanu reč Slaviše Lekića, Snežane Čongradin, Kišjuhasa, vrlo cenim Pavića, Pantića, Andrejića, Olgicu Nikolić, Pecu Popovića, Stojanovića, Mrđena, Mališićevu, Ćulibrka, Žarkovića, Pivljanina, Srbljanovićku, Lalića, Bećkovićevu kada piše… Onomad Cvijetina Milivojevića, još „onomadije“ Mišu Vasića…

Sa (ne)zadovoljstvom pročitam i neke sa kojima se ozbiljno ne slažem, ali se oni vrlo učeno i zanatski drže strogih pravila pri komentarisanju poput, recimo, LJiljane Smajlović ili Nebojše Krstića.

I kad podvučem „knjigovodstvenu“ crtu, mala zarada za onoliki promet.

PS. Nećemo se „nadkolumnisavati“ u odgovorima i polemikama ovim povodom. Ne bar ja. ‘Ajd zdravo…