Neodoljiva privlačnost televizijskog ekrana učinila je da mnogi ljudi koji su se na njemu (od)slika(va)li budu neobično poznati i popularni.
Sportski komentatori i reporteri, može biti, više od ostalih. Sport je razlog, medij je okvir, ali su samo retki, zahvaljujući prvenstveno sopstvenoj izuzetnosti, uspeli da zakorače u holove kolektivnog sećanja.
Prva, prava velika zvezda došla je iz radija. Radivoje Marković! Nije valjda bilo stanovnika ondašnje Jugoslavije, i ne samo ljubitelja fudbala, koji nije znao da – trudeći se da što vernije oponaša onu specifičnost u glasu svenarodnog Raće – izdeklamuje čuveni sastav iz utakmice sa Sovjetskim Savezom, na olimpijskom turniru u Tampereu, ’52.: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec. U tom sastavu, reprezentacija je nastupila na samo sedam utakmica, ali su 11 Veličanstvenih, postali simbol mlade zemlje koja se zvala FNRJ.
Podsetiću na legendarnog Mladena Delića, eruditu i arhivara beskrajnog sportskog blaga, zauvek zapamćenog po spontanom ushićenju na onoj splitskoj fudbalskoj utakmici (Jugoslavija – Bugarska, ’83.), dramatičnog raspleta: „Ljudi moji, je li to moguće?“.
Milka Babović, njegova koleginica, takođe iz zagrebačkog studija, inače i sama vrhunska sportiskinja, ostala je upamćena po svojim prenosima umetničkog kizanja u kojima je gledaocima tada okupljenim oko crno-belih televizora, opisivala boje i detalje kostima klizača i klizačica. Milkica-šljokica su je tada, sa velikom dozom simpatija, zvali.
Dragan Nikitović. Nacija je ustajala u cik zore da prati njegove komentare mečeva Kasijusa Kleja (Mohameda Alija) sa Listonom, Frejzerom, Formanom… Ispratili smo sa njim onaj panterski skok Mata Parlova, ravno na glave gledaocima u prvim redovima pored ringa, kada je postao svetski šampion, uživali i strahovali uz košarkaške prenose, ali je za sva vremena zapamćen po uskliku: „Đorđević, Đorđević… tri, poena, tri poena, vreme je isteklo. Nemojte se ljutii što sam za trenutak zaćutao…“ Partizan je nakon tog istanbulskog infarkt-šuta u poslednjoj desetinki meča, postao kontinentalni prvak, ’92.
Pamtimo patriotske prenose vaterpololo reprezentacije Milorada Đurkovića iz titogradske televizije, posebno njegov poklič pored pertskog bazena, ’91.: „Milanović, Milanović…goool, Jugoslavija je prvak svijeta!“. Beše to, nažalost, poslednji nastup zajedničke selekcije, koja će se potom podeliti na tri manje, ali, takođe, šampionske reprezentacije.
Vrlo specifične stilske figure iz prenosa atletskih i skijaških takmičenja rano preminulog Duška Koraća i danas se prepričavaju. Naročito ona njegova, gotovo, erotska naklonost prema Jeleni Isinbajevoj, ruskoj skakčici sa motkom.
U ešalonu fudbalera Crvene Zvezde ka Bariju i Tokiju, evropskom i svetskom klupskom tronu, reportaže Milojka Pantića bile su dimenzija više u tom, čini se sa današnje vremenske osmatračnice, apsolutno nestvarnom poduhvatu.
„Nebo se otvorilo“… „Stadion je eksplodirao“… „Darko, Darko, Darko, Pančev“… i danas, gotovo tri decenije kasnije, pobuđuju snažne emocije i sećanja kod onih koji su pratili te neskrivene Milojkove izlive ljubavi i divljenja.
U „Kazablanki“, jednom od najpoznatijih filmova svih vremena, replika – „Sviraj to opet, Sem“ – nikad nije izgovorena. Baš kao ni Pantićeva: „Izlaze igrači Partizana, a evo i naših“, ali je ušla u navijačku legendu. Jedni ga zbog toga slave, drugi kude.
Sudbina, šta li – neka drugost izvesno, daleko od prosečne gomile – tako nagrađuje samo izuzetne. One koji ulaze u pamćenje. I (pri)saćanje…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.