Davnih osamdesetih kvalitetan televizijski „Dnevnik“, smišljen i realizovan u svih osam studija, činilaca tadašnje JRT, podrazumevao je i aktuelni komentar ili osvrt. Najčešće su stavove gledalištu saopštavali sportski novinari. Nije bilo važnog događaja – bez obzira da li se isti okončao trijumfalno ili katastrofalno po sportski deo nacije – a da neko iz sportske redakcije nije izašao pred kamere sa jasnim razmišljanjem. Najmoćnijim ondašnjim veličinama, svenarodnim miljenicima su se tresle gaće, čekajući šta će, povodom nekog lošeg rezultata, kazati sudije „prekog“ televizijskog suda.
Nešto ređe, ali ne manje strastveno, oglašavali su se redakcijski pozorišni, filmski, likovni ili književni kritičari. O kome ili čemu se nije govorilo u „Dnevniku“, dobro ili loše, potpuno svejedno, uzalud mu sveg višemesečnog, ponekad čak i višegodišnjeg posla.
Svoje razmišljanje višemilionskom auditorijumu veoma često su iznosili i članovi spoljnopolitičkih redakcija. Jugoslavija beše mala-velika diplomatska sila što se prenosilo i na status novinara, njihovu bezgraničnu prohodnost po belosvetskim paralelama.
Najređe su se oglašavali politički komentatori. Njihovo pojavljivanje na ekranu, po pravilu, bila je najava nekog sranja. Većeg ili manjeg.
Kako su se zahuktavali – spoznalo se uskoro – pogubno dramatični događaji, prvo u Srbiji, potom, kao u ogledalu, i u ostalim jugoslovenskim republikama, tako je politički komentar postao dominantni televizijski rod.
Stvorena je nova praksa, antipod svakom valjanom poimanju novinarstva i njegove društvene misije, koja je stavila komentar na pijedestal, umanjujući ulogu i prisustvo, ali i u docnijoj fazi potpuno ukidanje ostalih novinarskih rodova. Posebno vesti, izveštaja i reportaža. Selektovan je i soj instant-komentatora, koji su gledalištu „pojašnjavali“ ono što nisu – videli. Naime, iako nije bilo verodostojnog izveštaja sa nekog važnog, po pravilu, opozicionog skupa, masovnog okupljanja na gradskim ulicama, ili, docnije, sa nekog od mnogobrojnih ratišta, sledile su upljuvane, od strasti i nepatvorene mržnje iskrivljene face političko-novinarskih komesara koji su narodu objašnjavali – pritom besramno krivotvoreći istinu – sve ono što televizijska slika nije nudila kao argument ili dokument. Beše to, iz dana u dan, iz meseca u mesec, pa tako godinama, javno masakriranje novinarskog zanata.
Nakon oktobarskih gibanja, promene režima i brzopoteznog „glajhšaltovanja“ svih televizijskih stanica, nečijom odlukom ili prećutnim konsenzusom medijske elite, komentar, kao novinarski rod, proteran je sa ekrana. Opet stihijski. Opet bez jasnih razloga. I tako do dana današnjeg.
Nedostaje mi pravi televizijski komentar. Hrabar, argumentovan osvrt. Da čujem mišljenje, recimo, o tome ima li sem agresivnog, jeftinog političkog marketinga ikakvog rezultata u trogodišnjem radu (?) ovog režima… Ili, gde je koren sve žešćeg sukoba između Nikolića i Vučića… Odgovor na pitanje ko iz vrha režima kadruje u najpopularnijim ovdašnjim sportskim kolektivima… Ti, i mnogi drugi odgovori, mi nedostaju u „Dnevnicima“. Vama?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
