Kota 26

Naravski, njegovi poslanici i oni iz naklonjene mu skupštinske većine, poskakali su na noge lagane – e, tu nema čuda, budući da se u Srba voždi navek tako dočekuju – ne bi li voljenom kancelaru svu ljubav i istinsko obožavanje iskazali.

Samo Vučić zna zašto je obraćajući se parlamentu – u prvim minutima, nekako nehajno, sa visine, nabildovanog ega, prepun samopouzdanja – taj njegov nastup, rečenicu po rečenicu, „stilsku“ figuru po figuru, postao otvoren napad na opoziciju.

Kako mu prozvani ne ostadoše dužni – štaviše grajom iz svojih klupa, dobacivanjem, glasnim smejanjem i neskrivenim izrazima, ne samo nepoštovanja, već i nepatvorenog prezira – govornik je sve više zapadao u potpuno nekontrolisanu kanonadu vređanja.

I, zaboravivši sve ono što su ga mentori učili glede državničkih veština i ponašanja, sa izbezumljenim izrazom lica, sa urlikom, zapravo – poput onog nesrećnika sa Munkove slike – kancelar je, želeći i da se na taj način naruga slabašnoj opoziciji, obećao da, ako mu ikada rejting padne na 26 procenata, napustiti rukovođenje i kabinetom i strankom.

Već tokom večeri, u javljanjima za reč koji su prerasli u seriju, Vučić je shvatio da je pogrešio sa tom ničim izazvanom licitacijom sopstvene sudbine ali – opet u svom nepatvorenom izvornom maniru – nije izdržao a da ne prozove one novine koje su za sutra već pripremile naslovnice sa tom famoznom „kotom 26“.

Kome je time i tako Vučić poslao poruku? Svojim političkim protivnicima, izvesno nije, jer i sa tih 26 odsto podrške, daleko će nadmašiti potencijalne rejtinge ove šake jada od opozicije. Ti neubedljivi ostaci nekada moćnih političara i stranaka koje su vodili, za utehu mogu samo da listaju stare novine i gledaju snimke televizijskih emisija, ne bi li se, u bolu, podsetili šta su nekada bili i šta su sve mogli. Pajtić, Tadić, Jovanović… danas jedva da mogu da skupe solidnu ekipu za basket. Sa Čankom zajedno, eventualno, društvo za srneći kotlić.

Kome, onda? Slutim da se kancelar žešće preigrao, te mu se taj gnev pretočio u obećanje, ustvari, cifru koja će u narednim mesecima biti vrlo popularna. U medijima, naročito! Posebno onim, van režimske kontrole.

Uostalom, ne mogu se baš sva istraživanja naručiti po sistemu „ko plati, taj i klati.“ Pojaviće se, ubeđen sam, i istinska, verodostojna analiza, u kojoj ćemo saznati šta o režimu misle razni štrajkači, mnogobrojni nezadovoljnici, oni koji će, u međuvremenu, shvatiti koliki im, ali stvarno, deo plate ili penzije otet, potom za bunt uvek spremni studenti, oni koji, do tada, iz raznih razloga, izgube posao… Biće zanimljivo.